Prošlost… Zbog nje sam danas ovo što jesam. Zbog njih, jer me nisu ostavljale i kad sam lutala, zbog njega, zbog jedne poruke, njenog odlaska i nekoliko progutanih suza. Zbog one neprospavane noći u mraku jedne od najvećih bolnica u Beogradu, zbog onog krika kada nisam mogla da otvorim vrata, zbog straha, zbog patnje. Zbog onog “deset, devet, osam, sedam…”, a onda totalna anestezija. Zbog osmeha, dodira koji je u devojčici probudio devojku. Zbog slutnje, uspeha, ponosa, pobede, slobode, borbe, zagrljaja, gubitka, prevare, prećutane tajne, razočaranja, vere. Zbog napisane, izgovorene reči ili, još gore, neizgovorene. To sam danas ja. Ponekad pomislim da sam kao santa leda, vidiš jednu trećinu mene na površini, ali one dve trećine, duboko su pod okeanom, za tebe nevidljive.
Kad razmišljaš, možda bi za nas najbolje bilo da smo hladni i bezosećajni. Možda bismo lakše razumeli sve one oko nas koji su takvi. Ne bismo se mučili da se pravdamo, da objašnjavamo i da se nerviramo. Ne bismo se okretali nazad čekajući nekoga ko nas je davno zaobišao. Ne bi nas uznemirio poziv na mobilnom telefonu s nepoznatog broja koji je ipak vrlo poznat srcu, ne bi nas uznemirila tuga nekoga ko nam je blizak, pa ne bismo patili i za druge, i za sebe u isto vreme. Ne bi nas rasplakala stara pesma, slika ili već ofucana autobuska karta do grada koji nam je nekada značio sve i ne bi nas uznemirilo što nismo uspeli da ostvarimo cilj, upišemo školu ili fakultet koji smo želeli, te nas ne bi stezao neki osećaj sete i nepravde kada prođemo pored onih koji su to uspeli umesto nas.
Nekada se jednostavno vežemo za tu prošlost, svako iz svojih razloga. Vozili smo se davno u jednom avionu, a kada je trebalo nastaviti dalje i napustiti ga, mi smo raširili padobrane i ostali negde između neba i zemlje, prošlosti i budućnosti. I gledamo tužno kako avion odlazi sve dalje i dalje, shvatiš uskoro da je njegova slika bleda, a potom nestaje. A još uvek letiš, još uvek si u oblacima, zamišljaš da će se možda, kojim čudom, avion vratiti, da ćeš dobiti novu priliku, da će biti drugačije, i da ćeš moći ponovo da kreneš sve ispočetka. Ali ne, prošlost se ne vraća.
Nekako smo mali i nebitni kada bolje pogledaš, bačeni u život s neznanjem. Malo je toga što možemo da promenimo, a i ono što možemo retko kada menjamo. Mislimo da se međusobno poznajemo, a ljudski život je satkan od toliko trenutaka i slika, da ni sami ne možemo da zamislimo. A osim nas samih, niko ne može da zna šta u srcu krijemo, o čemu razmišljamo. Zapravo bismo možda trebali odmah u životu da shvatimo da smo sami sebi najbolji prijatelji i da je upravo zbog toga bitno prihvatiti prvo sebe. Pokajati se i oprostiti – koja je važnija lekcija?
A ipak smo krhki. Pri dolasku na ovaj svet kao poklone dobili smo savest, obraz, srce, razum i dušu. I sasvim je moguće i očigledno da neki u životu nisu ni otvarali neke od ovih poklona, a da li je to samo slučajno ili namerno, to samo taj neko zna. I da li je danas kasno za popravljanje starih grešaka, to samo taj neko zna. Nekako nam je svima zajedničko ono: “Jel’ se sećaš kad smo….?”, i onda sledi nabrajanje doživljaja i događaja. Ako smo mame onda: “U moje vreme ja sam…” ili “Da mi je tvojih godina, a ove pameti…”. Ako si mlada devojka onda: “Jao, što bih se rado vratila u školsku klupu i pisala kontrolne zadatke”, a ako si mlada devojčica onda ti se čini da si rano zatvorila kućicu za Barbike. I to je tako… Uvek čeznemo za dalekim vremenima, mestima, za onim iza nas. Jer, pamtimo samo lepo, to nam se veže za srce, nosimo uspomene kao tople amajlije i podstrek. I nekako nam je uvek ta prošlost milija i draža od sadašnjosti.
Možda je zaista došlo vreme da pogledamo dole, da pogledamo stvarnost, jer naši padobrani nastavljaju svoj put bez obzira na naša neshvaćena srca. Mogao bi biti vrlo bolan taj neočekivani pad s pogledom u nebo dok tražimo nešto čega više nema. Dok tražimo – prošlost. Kolika je cena zaboraviti je, a kolika ne puštati je? Razmislimo svaki put iznova pre nego poželimo da joj se vratimo. Jer, prošlost se najčešće ne ponavlja, a vreme svakako prolazi.
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.