“Ono što nas ne ubija to nas jača”, Fridrih Niče (Friedrich Nietzsche)
Popularizovana izreka, jednog izuzetnog uma, utopila se u mnoge druge fraze koje su odraz jeftinih i lakih pouka. Da li to reči gube smisao onda kada ih neko ko im nije dorastao izgovori? Ne smem da presudim, ali ne mogu da se ne upitam.
Moja je ljubav išla bosa i po kiši i po snegu, no ipak je ostala ljubav
Ljubav su slikali, nju su upleli i u poeziju, otpevali su je… I sve to u želji da izvuku njenu suštinu i svedu je na shvatljiv nivo. Ljubav je nejasna, i neka tako i ostane.
Da li bi postojala da smo zakržljali na nivou praistorijskog čoveka? Nisu li je socijalni razvoj i odnosi međuljudski stvorili? Otkud nam ona? Kako smo osetili to nešto (ljubav) na osnovu čega smo davali sebi za pravo da započnemo ratove, iskapamo do smrti i volimo kada se sve nade ugase?
Ljubav jezik nema. Naši govori nam neće pomoći. A, čovek k’o čovek. Za sve je osmislio reč. Pa, i za nju. Imenovali smo je: LJUBAV. Kada je neko oseti izgovori to čuveno: “Volim te”.
Nije li to malo? Nisu li naše reči oskudne? I jesu. Ali, usnama se sve ne može reći. I, eto ti, vraže, kako da se sladiš. Dokaži ti pijanom od ljubavi da dve reči ne pokrivaju sve što u srži ljubavi ima.
Put kojim jedino nesigurni kreću, a stižu sigurniji - Put ljubavi
Kakvi bismo to bili ljudi ako to prećutimo? Kao što prve laste ne čine proleće, tako i to “volim te” ne čini ljubav. To nam je prva tačka ljubavnog reda, zadatak da kažemo te dve reči. Zar obaveze čine ljubav? Zar nisu sušta suprotnost te iste? No, ipak, kada neko reši da vas delima voli, jer i sam zna koliko je to “volim te” površno, mi se sami uzbunimo da tu ljubavi nema. Potrebno nam je da čujemo i vidimo ljubav. Valjda smo zato i izmislili glagol voleti. Što veći broj naših čula oseti ljubav to više verujemo u njeno postojanje.
Čućemo je, videti, jer naše želje “misle” tako, ali znajte ljubav je niti opipljiva niti izrečiva niti se može oslušnuti. Bar naša čula nikada neće prodreti dovoljno duboko u nju. Ljubav se oseća.
Ako voliš, nećeš znati verodostojno da objasniš zašto. Ako voliš bićeš i nesiguran u svoja osećanja ponekad. Ako voliš verovaćeš da dobra postoje. Ako voliš činićeš veća dobra onome koga voliš neg’ samome sebi. Jer taj osmeh koji ćeš izvući sa tog lica biće ti dovoljan uslov za sopstvenu sreću. Ako počneš da veruješ u sile natprirodne, i ako shvatiš da ničeg prirodnijeg nema od njih, i da te te iste sile vuku kroz mrak života. Ako shvatiš da je ljubav iznad običnog “drndanja srca”, da tek nakon tog neurednog lupanja nastaje. Ako shvatiš da postaješ čovek zahvaljujući njoj. Onda voli, i ne služi se toliko rečima.
"U nekim trenucima reči nisu dovoljne"
“Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke dubine neprevodive u reči”, Đorđe Balašević
Izvori fotografija: louisdallaraphotography.com, flickr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
