Ponekad se pitaš da li genetski nosiš ludilo
Zapravo, često si sigurna da je tako. Najgori osećaj koji poznaješ je kad u sebi prepoznaš nekog od svojih roditelja – a to se najčešće dešava u partnerskom odnosu. Ponekad iz tebe progovara tvoja luda nasilna majka, a ponekad tvoj pasivno-agresivni otac i ne možeš tome da se otmeš. Tada se osećaš besno i bespomoćno, odbačeno i preplašeno – ko si ti u stvari i kako uopšte možeš da budeš neko normalan, vredan ljubavi i poštovanja, kad u sebi nosiš tako zajeban genetski materijal? Da imaš decu sutradan? Pa da budu ludaci, ne na nekog od tvojih roditelja, nego na tebe. Mračne misli kojih ne možeš da se oslobodiš, baš kao ni onoga što su u tebe ugradili još pre rođenja. Ne zaboravi, ti si svesna svojih sranja, za razliku od tvojih roditelja, koji samo presipaju otrov jedno u drugo i prskaju njime sve oko sebe – oni i ne pomišljaju da su strašni i uvrnuti i da bi trebalo ili da bi mogli da budu drugačiji, bolji, plemenitiji.
Brineš da ćeš i ti završiti u takvom groznom braku
Ni tvoje veze nisu čarobne. Daleko od toga. Možda nikada i nisi imala smelosti da se sa nekim toliko zbližiš i povežeš, da se opustiš i poveruješ da odnos može da bude nešto sasvim drugačije od onog što poznaješ u svojoj primarnoj porodici. Možda si se uvek suviše plašila da u dubokom odnosu ne izađu na površinu tvoje najgore osobine, tvoje genetsko nasleđe sa kojim ne umeš da se izboriš. Ali partnerstvo tome i služi – da pogledaš sebe iz svih uglova i da kroz prihvatanje i ljubav shvatiš da si ti autentična osoba koja je slobodna da bude ono što jeste, šta god to bilo i da tu slobodu upotrebiš kreativno i konstruktivno.
