Ništa nije sigurno, to znamo. Nema garancija da će nam nešto uspeti, nije sigurno da ćemo ostati u braku, da ćemo raditi ono za šta smo se školovali, da ćemo dočekati starost… Život je krajnje nesigurna pojava, u kojoj svaki pojedinac nastoji da ustanovi neku životnu dinamiku ili rutinu, na koju može da se osloni. Oni što stalno nekuda idu, jure za svojom slobodom i ne pristaju da prave planove i da se obavezuju, pokušavaju na način blizak njihovoj prirodi da kontrolišu nesigurnost, nestabilnost i promenljivost svega postojećeg. Ako su i sami nestabilni i promenljivi, osiguraće se da ih promene neće zateći nespremne i da ih neće povrediti. Oni što pokušavaju da utvrde nepromenljivu rutinu, ostaju u vezama i brakovima zato što su navikli na odnos koji imaju, opiru se svakoj promeni i pate kad moraju da se prilagođavaju i usvajaju nove navike, žele da se njihov svet ne menja, makar ga suzili na najtešnje moguće mere. Oni pokušavaju da postignu sigurnost po svaku cenu, takođe da bi izbegli da budu povređeni. Između dve krajnosti, ima još puno manevara i taktika kojima pokušavamo da stvorimo i održimo sigrunost, koja i dalje ostaje samo naše ubeđenje i ideja.
Ali kada je ta nesigurnost unutrašnja, kad u nama postoji emotivna i psihološka klackalica, koja je retko kad u ravnoteži, kad nam nedostaje samouverenost, stalno smo na trusnom području i stalno se oporavljamo od posledica nekih potresa.
Neisigurne osobe ne znaju šta hoće, jer nisu usidrene u sadašnjost
Zapravo, one znaju ponekad. Ali nisu sigurne. Jednog momenta su sigurne, a sledećeg nisu. Pet dana su uverene u jedno, sledećih dvadeset pet sumnjaju u svoja uverenja. U naporu da postignu unutrašnji balans, one se u sebi stalno pomeraju sa jednog mesta na drugo (jer je i to neka ravnoteža) ne uspevajući da se postave na sredinu “klackalice” odakle imaju pogleda na oba njena kraja. Sa jednog mesta u sebi žele jednu stvar, imaju jedan cilj. Vole svog partnera, žele stabilan odnos, veruju mu i razumeju ga, osećaju da su voljene i da im je poverenje i razumevanje uzvraćeno. Sa drugog mesta, onog suprotnog, ne samo što sumnjaju u sve to, nego kao da ne mogu ni da osete ni da se sete da su to sa sigurnošću osećale koliko juče. Ali one ne mogu da ostanu na mestu sigurnosti, jer to nije pravo mesto u realnosti. A kada posumnjaju i klackalica ih spusti dole, u maglu i strah, ne mogu ni tamo da ostanu, jer ni to nije realno. I pošto uvek samo pretrče preko centralne tačke ravnoteže, preko sadašnjeg trenutka u kome mogu da gledaju unazad i unapred i svuda okolo i što je najvažnije, da deluju i ostvaruju svoje želje i potrebe, opet završe na drugom kraju klackalice, visoko gore, gde mogu za kratko da se opuste verujući da je sve u redu, da je sve dobro i mirno i da će tako ostati, dok ih klackalica opet ne spusti u čistilište.
