”Svako delo umetnosti mora da zavodi. Ako se taj kvaliet izgubi, izgubljena je i umetnost”, rekao je Antoni Placid Guillem Gaudi i Cornet (1852–1926), jedan od najzaslužnijih ljudi za današnji izgled Barselone.
Neponovljivi buntovnik iz Katalonije rođen je u malom gradiću Reus. Svoj život, delo i duh je ostavio Barseloni. Odbijao je da govori španski, večno odan Kataloncima. Isto tako poznato je da je Kataloniju retko napuštao. Spoj morskih talasa, životinjskih elemenata, mitskih bića, religije i slučajnih prolaznika koje je koristio kao modele znao je da poveže na čaroban način. Prava linija je bila nešto veštačko, potpuno van sklada sa prirodom, koja se ne može videti ni u jednom njegovom radu. Nepravilni oblici, mozaici od polomljenih keramičkih pločica dominiraju na skoro svim njegovim zdanjima.
Kako je sve počelo: Najmlađi sin sedmočlane porodice, kao mali je dobio reumu, zbog čega često nije mogao hodati, pa je kao sredstvo prevoza neretko koristio magarca. Nakon smrti njegove majke, kako se nikad nije oženio, ne razdvaja se od oca i nećake, koji su u tom trenutku bili jedina njegova porodica. Prosečan učenik na Višoj arhitektonskoj školi, sa jedinom odličnom ocenom iz geometrije. Tokom školovanja, često umesto na časove odlazi u biblioteku, ali ono što ne propušta su predavanja na psihologiji, istoriji, ekonomiji i estetici. To dodatno pokazuje svestranost, a pre svega svesnost da različiti arhitektonski stilovi ne zavise samo do estetskih ideja, već i do socijalne i političke atmosfere.
“Ko zna jesmo li ovu diplomu dali ludaku ili geniju. Samo će vreme pokazati”, bile su reči jednog njegovog profesora. A vreme je pokazalo da se takav talenat jednom rađa. Zbog nedostatka novca počinje uporedo da radi kao tehnički crtači dizajner nameštaja. Upravo će to promeniti njegov život i vinuti ga u nebesa. Jedna od vitrina koju je dizajnirao biva primećena na izložbi u Parizu 1878. godine od strane Eusebi Güell-a, poznatog poslodavca tekstilne industrije, koji od tog trenutka postaje njegov stalni klijent i mecena i koji mu omogućava da ostvari sve svoje najekstravagantnije ideje. Jedno od Gaudijevih dela po njemu dobija naziv, Park Güell, prvobitno deo komercijalne neuspešne stambene zone, a malo nakon toga gradski vrt.
U kasnijim se godinima posvetio isključivo izgradnji svog remek-dela – katedrale Svete porodice (Sagrada Familia). Sam uspon karijere pratiće njegovo nadobudno ponašanje, koje će vrlo brzo zameniti ćutljiv i povučen karakter, dok ga danas spominju kao izuzetno ljubaznu i religioznu osobu.
Njegov život je pored vrhunskih dela i originalnog magijskog sklopa obeležila prerana iznenadna smrt. Svakog jutra, pre nego što bi otišao na gradilište katedrale svraćao bi u crkvu Sveti Filipo Neri, kako bi se pomolio. Tamo se uputio i 7. juna 1926. godine, kada je na njega naleteo tramvaj. Zbog lošeg izgleda i praznih dzepova, taksisti odbijaju da ga voze u bolnicu, ne prepoznajući slavnog arhitektu. Prijatelji ga pronalaze u bolnici za siromašne, gde dva dana nakon toga umire. U Barseloni od tog dana tramvaji ne voze. Predstavnik katalonskog modernizma, revolucionar svog vremena, sahranjen je na mestu kome je posvetio život, u nedovršenoj Sagradi Familiji. Paradoksalno je to što za života nije dobio ni jednu jedinu nagradu i priznanje, da bi ga danas uvrstili u grupu ljudi koji su promenili svet.
Gaudijev stvaralački rad ostavlja bez daha. Njegov odnos ka naučnom istraživanju, psihologiji, slikarstvu i skulpturi ostaje nedokučiv, takav da zadivljuje. Gotika i art nouveau su pravci gde pronalazi svoje mesto, a gde ipak neprestanim traganjem za lepotom prevazilazi mnoge poznate arhitekte tog doba. Poznato je da je na licu mesta sa majstorima konstanto bez nacrta menjao konstrukciju, strukturu i izgled, što sasvim dovoljno govori o majstorstvu i intuiciji ovog čoveka, koji je dobar deo svog života izgledao kao prosjak. Međusobnu saglasnost arhitektonskih elemenata i religioznih predanja dovodio je do savršenstva. Spajao je nespojive elemente, beton, kamen i ciglu sa gvožđem, staklenim pločicama i keramikom, koji su u kombinaciji odavali fantastičan utisak.
Gaudijev umetnički razvoj se može pratiti kroz njegovo odrastanje i sazrevanje. Prvi projekti su bili u viktorijanskom stilu, a nakon toga se primećuje ukrštanje baroka i gotike. Početkom 20. veka njegov izvanredni rad ga izdvaja i čini arhitektom nad arhitektama. Gaudi je imao beskonačnu inspiraciju, toliku da ruši granice bilo kakvih tradicija, pa je samim tim bilo prosto nemoguće svrstati ga u bilo kakvu poznatu klasifikaciju.
Mnogi njegovi radovi se nalaze u centru Barselone. A potvrdu veličanstvenog je dao UNESCO, koji je osam njegovih zdanja svrstao u svetsku baštinu (Casa Vicens 1878-1880, Palau Güell 1885-1889, Colegio de las Teresianas 1888-1890, Casa Calvet 1899-1904, Casa Batllo 1905-1907, Casa Mila 1905-1907, Park Güell 1900-1914, Sagrada Familia 1883-1926).
Kruna njegovog rada, Sagrada Familia, do dan danas nije završena. Rimokatolička bazilika u približno gotskom stilu počela se raditi davne 1882. godine. Projekat koji je vodio arhitekta Francesc de Paula del Villar, preuzeo je I potpuno promenio Antoni Gaudi u 31. godini. Na tom projektu radi 40 godina, do sudnjeg dana. U jednom trenutku počinje da traži i prima milostinju usled preke potrebe novca, mnogo novca, kako bi radovi mogli napredovati. Nije mogao niti je hteo da određuje rokove bilo čemu, što je dovodilo do abnormalnih troškova. Ali, Gaudi se na to nije obazirao, već je neprekidno istraživao, na licu mesta neprestalno menjajući izgled i konstrukciju. Izuzetno vezan za ovaj hram, 1914. godine odlučuje da se preseli u kućicu, u dvorištu katedrale, kako bi nadgledao i u hodu menjao radove.
Ova prelepa atrakcija biće simbol jedinstva neba i zemlje i jedna od najvećih i najlepših katedrala hrišćanskog sveta. Gaudi je uspeo završiti samo ulaznu, zapadnu fasadu, koja je tako precizno urađena da se može smatrati samostalnom građevinom. Predviđanja su da bi ovaj kompleks trebalo biti gotov do 2022. godine. ‘”Uglovi će nestati, a materija će prikazati sebe u bogatstvu astralnih oblika. Sunce će sijati sa sve četiri strane sveta i biće to vizija raja.” – A. Gaudi
Neiscrpna duhovna energija ostaje enigma. Ali njegova stvaralačka snaga nastavlja da živi, kako u mašti, tako i u stvarnosti. Dovoljno je samo posmatrati začarani svet boja i mirisa – grad u kome zgrade govore…
Marija Marinković je dipl. ing. organizacionih nauka, visoka crnka u čijim kovrdžama se kriju odgovori na večna pitanja ljubavi i života, svestrana ličnost koja se ne zadovoljava prosekom i “običnim” načinom života, avanturista koji ne odustaje i postavlja nove standarde kada su u pitanju lepota i pamet.
