Nešto preko sedam, kao i svakog jutra, upadam u aviobus (avio je zbog jednog levog krila koje nije htelo da se zatvori), slušalicama sprečavam da bilo koja “kakav-sam-ajvar-napravila” priča postane deo mojih misli. Glavna tema jutarnjeg programa džeparoši i devojke koje u prevozu slušaju muziku i postaju žrtve profesionalnih secikesa. “Glupost”, pomislila sam.
Nakon iznenađujuće opuštenog dana na poslu, žurim na predavanja boreći se sa 58 kartica, pokušavam da nađem onu koja bi mi omogućila izlaz iz staklenika. E, tako. Sad još samo deset minuta da otpetljam slušalice i proverim koji od četiri “Bus plus”-a da iskoristim. I to je skroz O.K., još one dve iz biblioteke, pa da čovek pomisli da ću uskoro moći svoje skromno Marić da promenim u Gorenje (valjda moraš da prezivaš kao šerpa da bi zgrnuo milione).
Zablentavljena kao tele u šarena vrata, što bi rekla moja strina, ponosno biram liniju kojom ću preći Brankov most (kako je jedna stanica u pitanju, ima bar 5-6 brojeva koje mi odgovaraju, pa otuda folirantski utisak da sam usred Pariza i da još samo fali metro da proleti. Ili aviometro). I upadam u neku, dobro očuvanu sedamdesetpeticu. Taman da zakoračim ka drugom stepeniku, neočekivani trzaj me tera da se okrenem. Nije valjda… A nisam slušala lokalnu baku koja me svako jutro opominje na stanici… Torba je zjapila otvorena, lakša nego obično. Pogledala sam kroz vrata koja su se zatvorila nekoliko sekundi pre prosvetljenja. Ispred su stajala tri dečaka romske nacionalnosti. Ista grupica koju sam jedva zapazila dok sam žmirkajući pokušavala da vidim brojeve autobusa. Glupa dioptrija, glupa moja prirodna zablentavljenost, glupi ljudi… Glupa sudbina…
Ne i ovaj put. Odlučno sam odšetala (naravno, u stvarnosti teturajući se kao pijani vrabac) od zadnjih vrata do vozača i smireno (bar je meni bilo smireno, njemu sam verovatno izgledala kao gladna žena u PMS-u) naredila da otvori vrata. Pogledao me je malo uplašeno: “Na mostu smo.” “Otvorite, opljačkana sam i izlazim iz autobusa.” Hodala sam kao da su u meni demoni pravili žurku. Naći ću ih i napraviću scenu. Ako još jednom budem išla u policiju koja će me pitati KO mi je ukrao novčanik i da li tačno znam GDE (možda i ime i prezime lopova) i ako još jednom budem gledala red administravnih službenika kojima moram da se obratim sa “Veličanstvo” ne bih li dobila svoj zvanični život natrag, neko će da strada zajedno sa mnom. Neko će da plati.
I negde na putu ka životinjskim precima, videla sam ih. Išli su ka meni. Ti isti klinci. Jedan mi je prišao i rekao da mi je ispao novčanik, da su pošli za autobusom, da proverim da li je sve tu. I da oni ne kradu… Ostali su ga podržali. Gledala sam u te krupne, crne oči i videla pravdanje. Prao se od svoje kože, svoga porekla, svega od čega niko ne može da pobegne. Klišei i predasude su njegovi neprijatelji svakog dana. Bilo da je zgrešio ili ne, prva kamenica pašće na njega. Jer ONI obično kradu. Uzela sam novčanik, zahvalila se što me nisu oterali u birokratiju i ponudila nekoliko stotina dinara. Najmlađi mi je bacio kosku. Izgrlili smo se i poljubila sam ga u obraz.
Preko mosta sam krenula peške. Reka je tekla, neosetljiva na brodove, samoubistva, slomljene veze i predrasude koje su se nad njom nadvijale. Znam, neki će brzo reći da su dečaci videli da nije bilo mnogo novca u novčaniku, da su možda slučajno krenuli tim putem, da nisu računali da su naišli na ludaka kome je princip važniji od života (ma koliko žilava, bila sam svesna da su mogli da mi naprave šljivik od face), ali sve to odlučno odbacujem. Ponekad moramo verovati. Da to tvrdi neka njanjavo-opasna tigrica, i sama bih odmahnula glavom. Ali čak i kada odrastemo, neki kažu sazremo, i shvatimo da je svet džungla, a da mi nismo snalažljivi Mogli, ako prestanemo da verujemo u ljudsku dobrotu i u svemu i svakome vidimo samo površinu zaprljanu pričama kojima nas je društvo učilo, jednog dana ćemo zastati na mostu. I nećemo znati zašto i dalje hodamo.
I zato se javno zahvaljujem dečacima koja su me podsetila na jednostavnost detinjstva, suštinsku dobrotu koja ponekad ispliva i potrebu da drugome pomognemo. Hvala na osmehu koji me je postideo. I izvinite što ponekad, okružena malim krugom nezadovoljnih ljudi, zaboravim da uvek mogu da proširim prečnik u kome se krećem.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
