Prolazi tako dan za danom, a promena nema. Sve je ostalo nedorečeno i sve se nekako nadam da će se priča nastaviti, a izgleda da mi fali hrabrosti da započnem i završim istu večeras… samo da joj vidim kraj. Svaki zarez u ovoj priči produžiće agoniju, a ja ostaću nema za sve koji me pitaju: “Čemu sve to? ” Želim da malo ti budeš ja, a ja budem ti. Da se volimo i da praštamo, o istom svetu da maštamo – prostora više nema. Jedina preostala uteha je da se sakrijemo iza svakodnevice i nadamo da će se svet promeniti, ali ne i mi u njemu. Zaboravila sam koga vidim pored sebe. Izgubio si lik i prestao da budeš moja desna ruka za šetanje.
Nego šta da je došla
Nema je. Toliko dugo je nema da me očaj savladava. Ne čekam ljubav, ni sreću, ni Godoa koji bi mi rešio sve probleme u životu, već motivaciju da porazgovaram sa vama, prozborim reč-dve. Ja vam ispišem svoj mali zločin, a vi mi na isto to odgovorite dobrom voljom da isto pročitate. Stvarno nemam šta pametno da napišem, a i život mi je ovih dana toliko dosadan i štreberski nastrojen da i sama ne znam kud ću i šta ću. Nego, da se vratimo mi na moja stara piskaranja o ljubavi, muško-ženskim odnosima i ostalim osećanjima koja nas spopadaju i ne daju nam mira.
Verujem u trenutke i to baš one kada srce zastane. A onda si se ti pojavio i uradio to da poverujem kako sam ja najgora. Nemam ništa što će dokazati da vredim, ali sam sigurna da sam samu sebe pobedila. U ovoj igri reči, ispao si… Verovao da možeš, verovao da si u pravu, a ja naivna mislila da te povređujem, sve dok stvarno to nisam počela da radim. Evo ovako, suze sam zamenila činjenicama, a propalu ljubav i neuspele pokušaje zamenila svetom u kome nema tebe. I da znaš da je mnogo bolje.
Uplašila sam se za tebe onog trenutka kada si me prvi put pozvao posle spuštene slušalice. Najjači je odustao i prekršio zlatno pravilo, a to si bio ti onda kada si pao na noge da moliš me, a ja sam sva ponosna rekla: “Ipak si me voleo, nego šta si me voleo”.
Prstom se u pogrešne upire, a na kraju ranjenima sve se prašta. To što nisi umeo da saslušaš, da popijemo kafu u miru i sreći i što na svaki smešak odgovarao si zamerkom, to se ne zaboravlja. Bitno je to da sam ja tebe kao poslednjeg slepca ostavila da sakuplja mrvice propale ljubavi i šta ćemo sad? Da se mrzimo uzaludno ili pokušamo da volimo nove, svako po svojoj meri skrojene ljude.
Nije po bontonu, ali odigrala sam pametno
Tako je, ne uvek, ali ponekad se desi da i mi žene poludimo, odlučimo i ostavimo. Nismo baš uvek male, mizerne i jadne. Kažemo kraj baš kada je vama, ponositim muškarcima, najslađe.
I onda, zna se šta vas muči. Misao da sami ste, da nema nijedne baš onda kad za vama ostavimo izgužvanu postelju. I nema ko da opegla vaše dostojantvo i ego, onda kada vas mala i tako nevažna sitnica ubode tamo gde najviše boli. Trn u oku je napokon ostavio ožiljak dovoljno dobar i dovoljno veliki da do kraja života zapamtite te biste, prazne oči bez ljubavi.
I možda sve ovo zvuči kao rupa bez dna, prazna priča ili naduvane reči žestoke feministkinje, a ipak nije tako. Skoro sam pročitala nešto što me u ovoj situaciji dovoljno dobro opisuje. “Nisam toliko jaka koliko svi vi mislite. Imam i ja osećanja, kajem se zbog svojih postupaka, iako to ne priznajem. Ne prolazi mene osećaj krivice tako što kažem: ‘Jebiga, dešava se’, to su samo prazne reči utehe.” U svoj ovoj zbrci, jedino sam se tebe rešila.
Tako je, ipak, možda sam jedna od onih koje su smogle dovoljno hrabrosti i snage da kažu ne i ostave iza sebe jednu neuspelu vezu i veliko mučenje. Sad opusti se i odmori, jer više nam ne gori pod nogama.
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
