“Ma daj, molim te, da li si joj videla onu kosu spaljenu jeftinom farbom?”, “Bože, da li je moguće da je na te grane spao i da ga sad privlače devojke sa jeftinim animal printovima?”, “Mislim, šta sam drugo mogla da očekujem od njega, jer je njemu potrebna baš tako neka jadnica i glupača, da bi on mogao da dođe do izražaja, pored mene je to bilo nemoguće!”
Koliko puta ste to same izgovorile naglas ili čule rafalno trtljanje drugarice koja je upravo ostavljena zbog neke druge? Povređena sujeta, povređen ponos, promašena veza, promašeno vreme i mesto, ulagali ste puno, a opet je neka “polovnjača” bez ikakve borbe i truda, zauzela vaš presto. Razmišljate da vam je čak i ispod časti da ulazite u neki verbalni ili fizički obračun sa “takvim” devojkama.
Kada izađete tek sveže ranjeni iz veze, jedina misao na umu vam je da ne želite da ga vidite ni na razglednici. Brišete materijalne dokaze vaše zajedničke prošlosti, spaljujete sve što vas podseća na njega, negirate bilo kakvu emotivnu povezanost sa njim i naravno svima pričate kako vam je zapravo predivno i da je trebalo mnogo ranije da ga ostavite ili da ga naterate da on ostavi vas. Bilo kakav susret sa njim u gradu, prodavnici, trafici, klubovima, fakultetu, poslu izaziva mučninu od same pomisli i instant povraćanje. Neminovno je da se to ipak dogodi u ovom realnom svetu, jer posle raskida niste podelili starateljstvo i nad mestima koja ste zajedno posećivali. A šta kada ne ugledate samo njega, nego i njegovu novu lepšu polovinu sa kojom razmenjuje nežnosti nasred grada, tu na vaše oči?
Marfijev zakon: Na pogrešnom mestu u pogrešno vreme
Žene tada vade onaj odbrambeni mehanizam iz prašnjavog podruma, braneći se jeftinim cinizmom, ofucanim opaskama, olinjalim pogrdnim epitetima. Naravno, drugarice tu igraju ključnu ulogu, jer niko ne može više neistina u tom trenutku da vam smisli od najbolje drugarice koja će se očajnički potruditi da vas zaštiti i da vam do znanja da ste marka i brend u odnosu na nju.
“Ma daj, vidi na šta liče tako zajedno, mnogo je bolje izgledao uz tebe, a i čini mi se da je baš propao uz nju”, “Jao, znam ko je ova, nju je kresao od mog druga Pere, njegov komšija Mile, e pa i njegov najbolji drug Žika i to zajedno u isto vreme i baš su rekli da je loša u krevetu”, “Slušaj, on od tebe nikada neće naći bolju, a to što nije umeo da ceni sve što si učinila za njega samo je njegov životni promašaj, za njega i jesu neke estradne seljanke, sa promajom i paučinom u glavi, jer su ista sorta”, “Ma daj, nije mu to riba, sto posto hoće samo da je kresne i šutne, pa mora tu da glumata da je kao u vezi sa njom.”
Za vašu dušu, ovo je kao prizor iz filma Alfreda Hičkoka
Iako u tim momentima ne čujete nikakve komentare, već samo zujanje u ušima, grč i bol u stomaku, ipak kad se završi taj usporeni snimak, počinjete u stvari da razmišljate kako je neosnovano pljuvanje osobe koju ne znate ipak pomoglo. Nažalost mi ljudi smo prokleta bića. Nekada nas i ružne reči i stvari spasu agonije. I normalno je da svako za sebe misli da je najbolji i da je najbolja prilika i najbolja ponuda. Ipak i od boljeg ima bolji, od lepšeg lepši. Život ide dalje i radujte se što ste ipak i osetili čari ljubavnog bola i izdaje, jer nas to čini jačima.
Jovana Bukovski je pravnik, umetnik, ludak, probisvet, idealista do samouništenja, entuzijasta do iznemoglosti, večiti optimista. Veruje u bajke, konje u belim X6-icama, ljubavne intrige, međuljudske taktike. Piše pogano, otrovno, groteskno, banalizovano, humoristično.
