Imamo li razloga za slavlje 8. marta? Šta smo osvojile u svetu muškaraca, osim takozvane samostalnosti, koja je više nego išta drugo pravo da ostanemo same u svojoj nezavisnosti? Patrijarhat je na izdisaju, ali u opasnosti su i sve vrednosti koje su njime bile zaštićene. Definicije ženstvenosti i muževnosti više nisu tačne, porodica više nije sigurno utočište, a sigurnih kuća je sve više. Nasilje nad ženama je obelodanjeno i označeno kao zločin, žena više ne pripada muškarcu. Ali, da li i koliko zaista pripada sebi samoj?
Nevidljive i skrivene vekovne tendencije silom inercije i dalje opstaju. Nasilje koje činimo same nad sobom, u psihološkom i emotivnom smislu, jureći za svim onim potvrdama koje savremena žena prosto mora da ima – od brendiranih cipela, preko karijere, braka i majčinstva, do savršene frizure, od zahteva za slobodom i samospoznajom, preko terapeutskih seansi, do vežbi za zatezanje dupeta, od nastojanja da budemo to što jesmo, preko imperativa da budemo sve što možemo da budemo, do najbolje verzije sebe – ostaje neprepoznatljivo. Načini na koje kažnjavamo sebe jer ne pripadamo ni jednom muškarcu i nismo ničije, do načina na koje nas kažnjava sistem, obrušavajući se na žene bez muške zaštite svaki put kad mu zatreba žrtveno jare, do načina na koje druge žene kažnjavaju ničije žene, u strahu da će im preoteti njihove muškarce.
