Kako nas gledaju naše majke, kad im ne podarimo unučad i ne upoznamo ih sa zetom, kad im nedajbože, kažemo da smo mi zapravo, znate, žene koje vole žene. Ili još crnje i gore – da smo potpuno zadovoljne svojim životom i da nam nisu potrebni ispijači krvi, energije, zdravlja, snage i emocija u vidu dece i muževa.
Za sve to, nije dovoljan jedan transparentan dan, da nas podseti da još uvek robujemo patrijarhatu, na milion prikrivenih, suptilnih i bizarnih načina, da nismo reprogramirale genetsko i kolektivno žensko nasleđe ćutanja i trpljenja i da ne znamo kako da ispunimo zahteve slobode, tog mača oštrog sa svih strana, koji nije za slabe i neupućene, a mi ponekad toliko želimo nečiji mač u našoj službi, nekoga da nas samo malo pričuva i zaštiti od svega, da se odmorimo.
Umorne smo. To je tekovina ženske borbe za ravnopravnost. Često smo toliko iscrpljene da pomislimo kako je svet za žene bio mnogo jednostavniji, kad su uloge bile jasno podeljene, kad su žene znale gde im je mesto – a to svakako nije bilo u nekoj borbi.
