Bledilo ne prolazi danima. Ništa ne polazi za rukom. Reči više ne teku, spotiču se kao umorni konji na snegu, kao da se usput kače za trnje koje ih ruži i cepa. Već mesec i po dana misli i njihovi odrazi u rečima se ne poklapaju. Kao dve strane različitih rajsfešlusa. Kad misli ne prelaze u reči nastaje paraliza. Spolja se vidi mrtvilo ne mirnoća, pomirenost, ne smirenost. A unutra repovi misli pokreću zagađene tečnosti koje se penju do vrata i nose teskobu koja nema puta napolje.
Mirisi su postali tako intenzivni da guše. Ptice su potpuno promašile pesmu, ali ne odustaju. Buka saobraćaja prekida puls.
Već neko vreme kada se mimoiđemo koža peče. Pogled se muti, bludi. Ne, blude misli. Na trenutak se utišaju ptice i saobraćaj, ništa se ne čuje i onda razdražljivost i nesanica počinju prljavi ples, lome se jedna preko druge, zavode se drsko, nezaustavljivo, pohotno, bespametno. U toj igri smene se godišnja doba.
Jastuci su sami od sebe promenili oblik i mekoću. Frotir se skratio. Čaršavi su oštri, hladni i sivkasti. Krevet je sa sve njima i sa mnom među njima odjednom prevelik, tuđ i nov.
A tek inspiracija! Pomalja se suludo kao sunce kroz sarajevsku maglu, tek da da znak da je bila i da se distancirala. Kao uvređena, kao izneverena, kao sad i ona zahtevna i ne više spontana, topla i temeljna kao na početku. Ne postoje pravi uslovi. Sveti se. Nigde je nema dostižne. Ni u olovci, ni u snu, ni u kašici, ni peni čokolade. Osmeh ostaje zaleđen negde na pola i pred osmehom deteta i pred galopom mladih čistokrvnih konja.
Strast ima i podznačenje, draga gospođice – stradanje. Uhvatili ste se u kolo čiji vas ritam izbacuje iz ravnoteže, a vi biste igrali, ali vas nešto zbunjuje i stid vas je. Postoje igre koje počinju same od sebe kao na prevaru, u njih se uleti bez muke, problem je izaći.
Ljudi su dosadni i isti. Veze sa njma na izdisaju. Jedino vredno i luksuzno, ćutanje i sveta samoća. U samoći nema inspiracije, ali ima prostora za odgovor zašto bledilo i paraliza – već mesec i po dana te želim, i na 15.5 sekundi na nov način poželim.
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
