Pre nekoliko dana desila se 63. dodela čuvenih muzičkih Grammy nagrada, prestižnog događaja u svetu muzike danas. Iskreno, nakon pogledane dodele dosta sam brzo zaboravila na to ko su dobitnici, ko je nastupao, ko je plakao i ko se kome zahvalio – ali jednu stvar sam zapamtila. Zapamtila sam izjavu muzičarke Dua Lipe, koja je osvolila nagradu za najbolji pop album, za svoj album “Future Nostalgia”. Ako do sada niste čuli ovaj album, preporučujem vam da ga pustite i prepustite mu se, i uživate u njegovim veselim tonovima – koji će vas garantovano (kao mene, i ceo svet), navesti na đuskanje gde god da se nalazite u trenutku njegovog slušanja. U svom dobitničkom govoru Dua je rekla kako je veoma srećna što je osvojila Grammy baš za ovaj album, jer joj se u jednom trenutku u karijeri učinilo da mora da pravi isključivo tužnu muziku – kako bi ona bila validirana od strane kritičara, i okarakterisana kao zaista dobra. To je u njoj izazivalo kreativnu blokadu i sprečavalo je da se iskreno posveti muzici i stvara ono što ona zaista želi. Srećom, Dua je uspela da prevaziđe ove brige i predstavila nam je album koji je svima ulepšao proteklu godinu, a zatim je i osvajanjem ove Grammy nagrade i dokazala da muzika koja u nama izaziva sreću podjednako vredi.
I nije samo stvar u tužnoj ili srećnoj muzici. Niti u nagradama i pohvalama tužnih filmova u odnosu na srećne, ili tužne literature u odnosu na onu sa srećnim krajem. Stvar je u našoj percepciji i društvu koje je na neki način počelo da nesrećne okolnosti romantizuje i vrednuje ih više od onih srećnih. “Sreća je lepa samo dok se čeka”. Ma pustite me, dosta mi je toga! Uz sve dužno poštovanje, nikada nisam preterano volela poeziju Desanke Maksimović. Čekanje na sreću nije sreća. Čekanje na sreću su čežnja, idealizacija i patnja što je ona neostvarena, a možda moguća. Budite hrabri, ne čekajte više. Da ste pokušali da svoju sreću dobijete, možda biste proživeli život u njoj. I zapravo rizikovali i zapravo dobili. Bili biste srećni. I to bi bilo u redu, čak mnogo više od toga. I zaista ne razumem zašto to nije dovoljno.
