Nije sreća lepa samo dok se čeka i nisu sve prave ljubavi tužne

Naravno, nismo svi savršeno radosni u svakom trenutku. Oštećeni smo, bolujemo, patimo i brinemo, ali to nije sve što u životu radimo. Tuga je mehanizam, tuga je sa razlogom tu i treba joj se prepustiti, ali joj ne treba davati veći značaj nego sreći. Balašević je rekao: “Sve su prave ljubavi tužne” – i svi su to uzeli kao istinu. A zašto? Pa zar niko ne želi da slavi bronzane, srebrne, zlatne godišnjice, da se budi pored osobe koju voli, da se vraća svaki dan sa posla nekome u zagrljaj, da se oseća sigurno i voljeno? Balašević je prvi to činio. Neće vam ništa od sreće biti. Samo lepo. I razumem, i meni je samoj bilo potrebno da se osetim vrednom životne sreće. Da dođem u fazu u kojoj verujem da sam vredna ljubavi koju mogu da pružim. I okej je što do toga možda tek dolazite, ali molim vas, neka vam na željenoj destinaciji bude adresa: sreća, a broj: zauvek. 

I razumem, teško je sreću imati pa nemati. Ali imati pa nemati je sistem po kojem život funkcioniše. I njega jednog imamo, pa više nemamo. Ali, to je samo jedan razlog više da cenimo one srećne trenutke u njemu. Da uživamo u svakoj njihovoj sekundi, ma šta nas na kraju sačekalo. Da iz straha od gubitka ne posustanemo pre nego i što stignemo da osetimo sreću. Probajte da budete srećni, pa onda komentarišite da li se osećate iskrenijie kada ste dobro ili kada niste. Nemojte da zaključujete unapred.

Možda je to neka razvojna stvar. Teški trenuci i preživljavanje izazivaju osećaj tuge, pa smo naučeni da baš u njima vrednujemo život i nalazimo načine kako da kao vrsta i pojedinci idemo dalje. Pa nam je ostalo. Omaklo se da nam tužne misli izgledaju kao one prave. Jer to je život. Teško je. A nije. Zato molim vas, hajde da slušamo “Levitating” od Dua Lipe, i dopustimo sebi da nam bude dobro. Jednom sam napisala nešto o sreći, i podeliću sada i ovde opet. Nadam se da će vas usrećiti, i učiniti da se zamislite nad sobom i osećanjima koja smatrate “jedinim pravim”.

SNOOZE