Nije moguće ugoditi svima, ispuniti svačija očekivanja, zadovoljiti svačije potrebe – čak i da jeste, ne bi trebalo da pokušavaš. Time oduzimaš drugima odgovornost za njihova stanja i osećanja. Važi i obrnuto, naravno, niko nije obavezan da usrećuje tebe i da se trudi da ispuni sve tvoje želje, potrebe i očekivanja – jer to nije moguće. Odnosi sa bliskima se zasnivaju na toleranciji i kompromisima i nije predviđeno da nekome budeš sve, niti da tebi neko bude sve – nikome nije potrebno da nosi toliku odgovornost. Samo svako treba da uradi svoj deo, da brine o sebi, najbolje što može i da traži pomoć, kada mu je potrebna, kao i da je pruži, kada mu je tražena.
Taj recept je prilično jednostavan, ali ljudi smo, volimo da komplikujemo. Zato se suviše trudimo, nastojimo da održimo veze, koje bi se bolje razvijale kad se ne bismo toliko upinjali. Jer, u tom usmeravanju pažnje na drugu osobu, zaboravljamo na najvažniji odnos, koji imamo. Sa sobom.
Stalo nam je da nas drugi cene, da nas vide i doživljavaju kao osobe koje su im potrebne, na koje mogu da se oslone i računaju na njih, koje će im uvek priskočiti u pomoć, čak i kad ne traže. I tako, pomažeš prijateljima i kad zbog toga treba da pomeriš neke svoje obaveze, ili da sebi uskratiš odmor, preuzimaš zadatke na poslu i pokrivaš kolege, iako si već pretrpana zadacima, stavaljaš potrebe partnera i ukućana ispred svojih i svima si na usluzi. Jer si im potrebna. I to te ispunjava.
