Predugo sam razmišljala na dve relacije, crno-belo, sve-ništa. Ili ću davati sve od sebe kada ulazim u nešto, ili neću ni pokušavati. I najgore od svega je što perfekcionisti dobijaju potvrdu od društva za svoje postupke. Na neki način su i ponosni na svoj perfekcionizam, to je nešto što se veliča. Odradim posao savršeno, svi me hvale i tako dobijem povratnu informaciju da uvek i za sve treba toliko da se trudim, a ako to ne uradim – onda to što sam uradila ne valja.
Ono što je meni kao perfekcionisti bilo najteže da naučim jeste da pustim da se stvari odvijaju svojim tokom, da ne pokušavam toliko da kontrolišem. Ta kontrola mi je baš i davala osećaj sigurnosti, a kada te kontrole nema, onda bih se osećala anksiozno.
View this post on Instagram
Perfekcionizam, zapravo, nije nimalo savršen. To je nezdrav način nošenja sa realnošću i njeno neprihvatanje. Postoji i zdrav perfekcionizam, to je kad neko hoće da posao bude odrađen najbolje moguće. A velika je razlika između najbolje moguće i težnje da sve bude savršeno.
Star je u tome što će vas perfekcionizam sprečiti da se ikad osetite srećno, jer će uvek postojati deo vas koji nije savršen. Zato ovo stanje može postati čak i opasno po osobu koja ga ima, jer je ona prestroga prema sebi. A ako se pronalaziš u ovom opisu, onda je najbolje da porazgovaraš sa psihoterapeutom, jer ćeš uz pomoć tih razgovora shvatiti da jesi dovoljna i da ne moraš ništa da uradiš da bi bila dovoljna, jer osećaj vrednosti ne treba da zavisi od bilo kakvih postignuća.
Naslovna fotografija: instagram.com/logicavka
Jovana Petković
