Znaš šta? Nikada više neću napisati ništa. Barem ne za tebe, ni o tebi. Znam da sam i juče to rekla, ali danas je ponedeljak. Od ponedeljka se sa svim prestaje. Koliko si mi samo ponedeljaka upropastio… A tek subota. Neću reći broj. Neću ni da spominjem tih dvanaest subota. Onih koje je trebalo da budu naše, pa ipak nisu bile. Pamtim i prvi poljubac, kad smo bili klinci, samo što ti nisi znao da to smatram prvim poljupcem. Barem prvim pravim.
Sat nije imao milosti prema nama, uvek je brže kucao kada smo bili zajedno. Kazaljke izdajice. Dosta! Ne želim više da pričam o tebi. Pričaću o vremenu, o sportu. Vidiš li, čak se i ne sećam da smo zajedno igrali košarku po kiši i ležali u Nininoj postelji pričajući stidljivo. Još manje se sećam da sam sa najboljom drugaricom pravila palačinke za tebe i društvo, kao i da si nakon nekoliko godina bio sa njom. Nisi je baš poštovao, znaš li? Čula sam barem tako.
Ali, tu nemam neko pravo glasa, ni ja nisam tebe. Volela bih da smo se stvarno pomirili posle one Grčke, dan-danas ne znam šta se dogodilo. Nadam se da me i dalje pamtiš po dobru. Mada, slutim da nije tako. Pričali su mi da se zgražavaš na sam pomen moga imena. Nema veze, danas je ponedeljak.
Videla sam te u subotu, dvanaestu. Ti mene nisi, hvala nekoj višoj sili. Izbegli smo uobičajenu uljudnost, knedlu u grlu, neprijatno ćutanje između dvoje stranaca, a nekada zaljubljenih ljudi. Mada, mi nikada nismo bili uobičajeni.
Čovek je čoveku vuk
Ne znaš da te ponekad još uvek sanjam, dođeš, ispričaš se… I, zvala bih te možda da ti kažem – ali nemam tvoj broj. U stvari, možda je i isti. Ti se, čujem, ne menjaš mnogo. Samo ono neophodno. Društvo, školu i devojke.
Kažu da duže spavaš. Dala bih nečiju zvezdu da to opet doživim… oživim. I dalje nosiš titulu najlepšeg osmeha. Dobro je što ne mislim na tebe. Zapravo, odlično je.
Znaš li da smo… A da, ne znaš. Ni ne čujemo se više ali to je, neko reče, normalno. Ti znaš da sam ja oduvek bila malo luda, pa mi to normalno i ne zvuči kao dobro rešenje.
Verujem da bi se sada osmehnuo, onako široko, a ja bih gledala u tvoj mladež pored usne.
Ma, ko je još lud da priča o tebi?
Uskoro će četrnaesti maj, dan kada si se rodio. Poželeću ti srećan rođendan na Facebooku, ti ćeš se uljudno zahvaliti, možda pomisliti na ono naše što nekad bejaše i nastaviti dalje. Ako ništa drugo, barem si uvek znao kada treba da odeš i ćutiš.
I ja ću. Danas je ponedeljak.
Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, muzike, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vlada Georgieva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste.
