Čula se u njoj kiša. Ona bezbojna i hladna – neukusna. A, vani, vani je sunce sjalo. Listala je sebe njime ispisanu – pred čime se te kiše u njoj zaustavljale nisu. Shvatala je, zapravo, koliko ga je bilo tu gde više ne postoji. Njen se život njime pisao i bez njega. Otišao je. Otišao je jednog letnjeg meseca dok je suton u zubima nosio zoru. Svanulo nikada više nije. Sumračak je, prestravljen i on, progutao parče praskozorja – u utrobi mraka njeno svitanje bespomoćno sada leži. Ne, svanuti neće. Svanuti neće ni da se on vrati. Bar je tako u njoj. Napolju, napolju, već svetlost ritmično, redovno, ciklično, umiva strahotu.
Od onda ni šapat ni reč. Ni vrisak ni psovka. Ništa od sebe nikada više nije dao. A, ona, ona je davala sebe danima što unatraške ne mogu. Danima koji se ne bi snašli ni da se ponove. Davala je čekanju vreme, željama snagu, snovima stvarnost. Sve je trošila gde se davanjem iščekivanja oploditi ne mogu. Da li je birala neravnopravnost života ili je, neko drugi, birao umesto nje – usadivši je u nedostajanje. Da li je i mogla, nakon što su joj ruke ostale prazne, nečim da ih ispuni.
Punila je prazno bez dna, punila je želju željom – no, tako se želje ispuniti ne mogu.
Bila je neobavezno tuđa. U svakom je osluškivala korake ne bi li onaj za kojim čezne prepoznala. Dok je namerno izgubljena u nečijem krevetu mučnim uzdasima odlagala nedostajanje, na tren bi, ljubivši taj neobuzdani nagon čoveka čija nije, spazila oči za kojima njene plaču. Samo varka bezobraznih sena udruženih sa njenom potrebom da bude nečija čija više nije. Varka od koje umalo nije vrisnula ime, ime koje ni u samoći ne sme da spomene.
Nedostaješ, tako mi nedostaješ
Dva tela neurednih i nečasnih pokreta, neiživljenih, ali nejednakih želja – bila je tu, jer nije imala kuda, bila je tu kada nedostajanju vrata nije otvarala, bila je tu kada je nedostajanje bilo suviše jako da sama ostane, bio je tu vođen strašću – da je kući, njenim telom uhranjen, isprati, da je to kasno koračanje u noć seti na dane kada je njegovom rukom, niz ulice noću dana pune, doma bila odvođena.
Stigli su do sokaka. Prvi kamen, u nizu kamenja, osetila je pod nogom. Žulj. Setila se kako su nadomak tog mesta jednom srasli sa zemljom koja ih je punim srcem od buke krila. Voleli su se tu. Volela je tu. Žulj kao prepad, kao blagi strujni udar propraćen hladnim znojem – volela je, naizgled on voleo nije.
Taj neko čija je bila kada njegova nije mogla da bude, istog trena se ušunjao između njenog vrata i žalosne kose – poljubac. Poljubac, a njoj gađenje. Gađenje nad sobom, nad trezvenošću koja je svom snagom oblivala, nad činjenicom da voljena bila nije.
O, taj neko čija bila nije, i on je najednom začuo kišu što u njoj pada; dok se vani nebo iscrtavalo osmehom predstojećeg sunca.
Dve pobelele od svetlosti sene, spojene različitim željama, dugo su se skupa do istog sokaka dovodile. Svaki je korak, svakoga puta, teži bio za prošlost koje se sećala.
Što je više bila tuđa, više ga je volela. Što je manje njegova mogla da bude, to je više drugima pripadala.
