„Ružo moja, uvek sam te ružio, u ovom dugom životu bilo je svega, ali najviše ljubavi.“ – rekao je moj pradeda na sahrani moje prabake. Tada mu je bilo preko 80 godina. Nije bio pesnik!
Decenijama kasnije moje sestre i ja smo odlučile da ne pristajemo na naličja, već samo na prave stvari, bistre kao suze, jake kao uzdasi, reči – tako nam diktira genetika. Nismo pesnikinje, ali smo gladne poezije.
Zanimljivo, nakon svega toga, meni je neko tepao Ružo moja. Nismo potrajali. Iz te zgode ili nezgode, svejedno je, ja sam ponela najbolje – ceo veći kofer tuge. Težak! Pretežak za moju konstituciju, bez točkića, i počela sam da tražim velike reči posvećene ružama.
Znate li šta je đul? Ruža naravno. Tako sam otkrila Zmajevu priču i njegove Đuliće.
Priča kaže da je Zmaj kao već zreo čovek upoznao Ružu Ličanin, zaljubio se i krenuo sa njom u zajednički život. Ovu ljubav najvernije opisuju stihovi njoj posvećeni i njome inspirisani, objedinjeni u zbirci Đulići (od turske reči gul, što znači ruža). „Retko se nalazi da lirika tako neposredno veruje u ljubav, u prirodu, u lepotu svoje nacionalne pripadnosti, u osmišljenost poezije.“ (Pavlović Miodrag, Zmajeva Ruža)
LXI
Zaspala si. A ja budan-
U misli se neke gubim;
Čini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.
Čisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina-
To se ne sme porušiti
Sa zemaljskim poljupcima.
XV
Sve, što god sam dosad volo,
Tim sam samo tebe snevo.
Tebi, cvete, tebi pevam,-
Ta ja dosad nisam pevo.
LXXI
Pitaćeš me, moje čedo,
Kad sam ove pesme piso, –
Prosuo ih jedan časak,
Jedan trenut, jedna miso.
Srce mi je lisno drvo,
A pesme ga cvetom rese;
Jedan pogled, jedan osmeh
Uvek koji cvetak strese.
Ja i ne znam šta je bilo
U trenutku tom –
Tek osetim da je nešto
Lakše srcu mom.
Pesme zadovoljstva, ljubavi, topline, doma. Da li velika lepota isprovocira i ogromnu tugu? Kažu da zna da se desi. Zmaj i Ruža su imali petoro dece. Najpre su izgubili četvoro, da bi posle njihove smrti dobili Smiljku. Ipak nakon porođaja Ruža je legla u postelju i nije ustala. Nedugo zatim Zmaj je izgubio i Smiljku.
I došli su Đulići uveoci.
IV
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
zborim reči, reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!“
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srce znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka, –
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!
Idem, stanem, ka očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!“
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!“
XIV
Brzo ode cvet za cvetom,
– Ona prava suza tvoja
Stvorila je more suza
U kom tone duša moja.
XXXI
Od muke se pesme viju;
Rad leka se suze liju,
Al’ ko pita za te noći,
Za aveti njene crne,
kad pod kletvom njine moći
Oči, srce, sve pretrne.
Nigde zvezde, svuda tama,
– Pa ni suza, ni pesama.
Ovaj ružičnjak me je opio mirisom. Danima sam hodala njime. Nikada se nisam isplakala tako. Kada sam se okrenula videla sam da sam usput izgubila kofer. Nisam primetila ni kada ni kako.
Suze speru senke. Suze su blagoslov, posle njih se lepše vidi. Ja sam bila samo Ružica, verovatno ni toliko. Zmaj posle Đulića uveoka nigde svojoj duši nije našao mira, ali nije li bio privilegovan ogromnom ljubavlju koja je proizvela nadljudsku tugu?
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
