Znate li za onaj vic kada se svađaju Amerikanac i Srbin. Amerikanac će: “U Americi imamo Baraka Obamu (Barack Obama), Stivija Vondera (Stevie Wonder), Boba Houpa (Bob Hope), Džoni Keša (Johnny Cash).” Siroti Srbin, nazovimo ga Srba, opterećen svakodnevnim problemima, rezignirano odgovara: “U Srbiji imamo Borisa Tadića, nemamo čudo (wonder), nemamo nadu (hope), a ponajmanje imamo keša (cash)”. Ne znam samo šta je našeg Srbu navelo da odreaguje tako defetistički. Zar im nije Nole svima pokazao kakvi smo mi Srbi. Nenadjebivi! Hej, četrdeset i jedna pobeda od početka sezone, to ne može svako! Istina jeste onaj njihov pajser Mekinro (McEnroe) dostigao brojku od četrdeset dve pobede, ali daleke osamdeset četvrte. Eh, kada je to bilo. Praistorija bre! To se ne računa.
I tako Srba, ni kriv ni dužan, ispade jadan i glup pred Amerikancem. A svi vrlo dobro znamo da Srba pripada najpametnijem narodu. To što Srbina deca, osnovci, svake godine na testovima elementarnog znanja osvoje jedno od poslednja tri mesta u Evropi je sigurno neka ujdurma. Ko zna kakvi su to testovi i kakva su tamo pitanja. Deder da mi napravimo test sa našim pitanjima pa da vidimo onda znaju li mali Švedjani i Litvanci ko su Vuk Branković, Karađorđe ili Zdravko Čolić. Kladim se da ne znaju! Mada, iskreno se plašim da ovi Srbini klinci i tu ne omanu. Ako omanu nije šteta, neka su živi i zdravi. Koga još briga za školu i fakultete, šta će im to? Kad poodrastu do tridesete i dođe vreme da se osamostaljuju, naći će im već Srba neko zaposlenje preko veze. Jedan od kumova će sigurno biti na nekom položaju. Valjda!
U međuvremenu, dok su kod Srbe, mogu da se bave raznim profitabilnim zanimanjima. Eto, ćera, ako bude lepa na mamu, može uspešno da se bavi splavarenjem i pecanjem somova na Dunavu i Savi. Tu su najdeblji i najvredniji somovi, a što deblji som, to više hrane na stolu. I koga sad sme da bude briga što ti somovi ne rade na bućku već na neke druge sofisticiranije, pomalo diskutabilne metode ribolova. Nećemo sad cepidlačiti niti moralisati.
Srbin mali uvek može da se okrene hortikulturi i da prodaje egzotično bilje poput maka i konoplje. Čujem da posao, osim u Beogradu, odlično ide u Obrenovcu i Novom Pazaru. Ali kako stvari stoje možda deca i neće morati da se muče do svoje tridesete. Možda Srba ponovo nađe posao.
Šta, nisam vam rekao da je na birou za zapošljavanje? Ah, moja greška, zaboravih. Nekako mi to nije neuobičajeno u Srbiji, pa nisam smatrao da je mnogo važno. Doduše udarna vest ovih dana je da je prošlog meseca prijavljeno dve hiljade manje nezaposlenih nego inače. Čisto radi uroka niko ne spominje gde su se svi ti ljudi zaposlili, mada šuška se da je neki bogati Rus otvorio fabriku montažnih kuća i da je većina našla posao kod njega. Bože, daj zdravlja i sreće ljudima kao što je taj gospodin Potemkin, mislim da se tako zove.
Dakle, Srba je na birou za zapošljavanje tek tri godine. Čeka vreme predizborne kampanje i nada se mestu u jednoj od onih silnih fabrika koje će se tad otvoriti. U međuvremenu, dok se fabrike ne otvore, Srba prodaje knjige u Pančevu. Kapne poneka kinta, a stigne čak da baci pogled u neki od klasika koje nudi te da se kulturno uzdigne. Baš juče je oduševio ženu rekavši joj da je: “govoreći jezikom supermarketa – totalno jestiva i isto toliko hot.” Sirota Srbinica se od te izjave sva usplahirila i celo popodne je bila prosto “voluminizirana”. Uveče je nije bolela glava, pa je Srba dobio nezaboravnu partiju seksa uz demonstraciju španskog jezika naučenog u obrazovnom programu ružičaste televizije: “Fuerte, fuerte mi amor!” To Srba nikada neće zaboraviti, zaspao je sa osmehom na licu. Tako i treba da bude, jer niko nema što Srba imade.
Željko Marjanović: U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
