Da li ste znali kako izgleda hrana u porodilištima širom regiona? Šta je emocionalni incest? Da li ste čuli za “osvetničku” pornografiju koja se deli po grupama na Telegramu i Viberu?
Odgovor je da, upravo zbog mlade hrabre devojke Nikoline Pavićević, koja na svom Instagram profilu “Kritički” radi ono što bi svi mediji trebalo da rade – a to je da ukazuje na propuste društva i vlasti – i kritikuje. Dvadesetjednogodišnja Nikolina već 11 meseci odvažno govori o temama o kojima mnogi stariji ćute i spuštaju glavu. Sa skoro 60.000 pratilaca, ona svakodnevno radi na tome da publika počne kritički da posmatra sadržaj koji joj se plasira. Čovek je inteligentan samo onoliko koliko je svestan sveta oko sebe, a Nikolina je ta koja nas čini svesnim.
Sa njom smo ovom prilikom razgovarali o tome kako je društvo odreagovalo na optužbe o seksualnom nasilju koje smo imali prilike da čujemo u ovoj godini, kao i o tome da li se ponekad oseća kao da je njena borba donkihotovska, a odgovore možete pročitati u nastavku.
Mladi imaju glas, samo ga ne koriste. Šta je tebe navelo da iskoristiš svoj?
Mislim da nije toliko slučaj da ga ne koriste, makar ne u mojoj okolini. Velika volja za ovakvim angažmanom. Htjela bih da moje zanimanje bude usko povezano sa društveno-korisnim radom.
Zašto si se odlučila da koristiš Instagram kao svoju platformu?
Jer sam bila upoznata sa istom, pa mi je tako bila praktična za korišćenje, a i odlična je za društveni angažman – iako je popularno mišljenje da je dobra samo za slike.
Mediji su poznati kao “sedma sila” upravo zbog svoje moći da menjaju sve(s)t. Ipak, mnogi ne koriste priliku da, kao ti, kritikom ukazuju na propuste društva i vlasti. Da li se ponekad osećaš da se boriš protiv vetrenjača?
Da! Ponekad me preplavi talas nezadovljstva, ali brzo se vratim na noge. Budem razočarana i načinom na koji mediji posluju i načinom na koji nadležni ne reaguju. Ali onda se potrudim da uradim sve što je u mojoj moći.
Posle svih slučajeva seksualnog nasilja za koja smo imali priliku da čujemo ove godine, ne mogu a da ne pitam – da li je društvo u kom živimo sposobno i da zaštiti, ili samo da kritikuje?
Mi imamo problem što ni ne kritikujemo na pravim mjestima. Kada žrtva izađe sa traumatičnom pričom, mnogo ljudi je sačeka sa: “A gdje si dosad bila?” Očigledno nismo baš empatični, a mizoginiju kao da jedva čekamo da pokažemo. Mada, društvo je i te kako sposobno da zašititi – samo ne želi i ne bavi se ovim temama. Od prevencije, edukacije, razgovara kod kuće i u školi, preko medija moguće je uticati na djecu da prepoznaju seksualno nasilje, ali i naučiti druge zašto nikada ne bi smjeli tako nešto uraditi drugoj oosbi. Nasilnici se često dehumanizuju i mislimo da su to “bolesni ljudi koji ne znaju bolje”. Zapravo, jako rijetko pričamo o psihopatama ili sociopatama. Uglavnom su to ljudi oko nas, koji imaju porodicu, društvo i vode “normalan” život. Ljudi koji su odrasli u patrijarhalnom društvu i misle da svoj kvalitet iskazuju ugrožavajući slabije.
Starije generacije su okarakterisale mlađe kao apolitične, apatične i nezainteresovane. Očigledno je da ima izuzetaka, ali kada gledamo širu sliku, da li smatraš da su u pravu?
Odmalena politiku vidimo kao nešto nečisto, kao oružje odvajanja i netrpeljivosti prema nepoznatom, a ne kao sredstvo promjene. Meni je mnogo vremena trebalo da shvatim šta je politika zapravo, i to sam uradila kroz svoje zalaganje i čitanje. Dok su mi stariji prikazali politiku kao neko crno-bijelo sredstvo za nemire, svađe i neznanje.
Mnogi mladi ignorišu teme od javnog značaja jer ne mogu da se suoče sa njihovom surovošću. Ti se s njima boriš svaki dan. Kako to utiče na tebe?
Dešava mi se često da ljudi pretpostave da sam tužna ili nesrećna zbog tema kojima se bavim. Ipak, ja ne vidim problem u tome jer nikad nisam bježala od ovakvih tema. Niti mi je lakše da se pravim da ne postoje. Jedino zbog čega budem nesrećna su reakcije ljudi na takve teme – opovrgavanje, ismijavanje i vrijeđanje. To je razočarenje jer vidjeti da mnogi tako lako odluče da ne pomognu i budu dio problema, nije svejedno. Ali od tema svakako ne bježim. Lakše mi je da se naoružam znanjem.
Šta je to što tebe motiviše da posvetiš vreme temama o kojima pišeš? Da li one u tebi bude bes? Želju za pravdom? Priliku da daš glas onima čiji se glas ne čuje?
Ne bih znala da odgovorim, imam neki nagon u sebi. Rekoh prije da želim da se bavim ovim i profesionalno. Imam jaku želju da stvorim zajednicu gdje ćemo učiti i pomagati jedni drugima.
Da li se ljudi i prema tvom profilu postavljaju kritički?
Individualno je, kako ko. Duhovito mi je kad mi neko bojažljivo kaže “dobar je profil, ali ne slažem se baš sa svim objavama”. Kao da to nije najnormalnija i prirodna stvar. Nemam ni problema sa onima kojima se profil jednostavno ne dopada. Zaista ne pokušavam da pridobijem svakog jer teme su raznovrsne i nekad teške za čitati. Ono što ja smatram problematičnim jesu ljudi koji slobodno pišu prijetnje. To shvatam jako ozbiljno i nikako ne opravdavam. Vidjela sam da su pokrenute neke peticije da se za pristup društvenim mrežama traži neki lični dokument kao npr. lična karta. To bi bilo odlično jer bi prijavljivanje išlo lakše, a nadležni ne bi imali osnova da odbiju prijavu jer je lako naći počinioca.
Acta non verba: Kako kritike koje izgovaramo mogu da se prenesu na dela? Da li u današnje vreme društveni aktivizam znači aktivizam na društvenim mrežama?
Pa sve kreće od nas. A aktivizam može biti i online i uživo, mada mi se čini da sad uglavnom kreće online. Sve može krenuti od nas samih – da ne opravdavamo i ne družimo se sa ljudima koji su seksisti/homofobi/rasisti/ksenofobi, da razgovaramo sa ljudima u okolini, da koristimo društvene mreže (nebitno koliko nas ljudi prati!)…
Koji su planovi profila Kritički u budućnosti? Da li postoje teme kojima se još nisi bavila, a želiš?
Ima toliko toga što smatram bitnim, a još uvijek nije došlo na red. Ima i nekoliko projekata koje pokušavam da radim uz profil, mada o tome još uvijek ništa ne mogu da otkrivam.
Fotografije: Privatna arhiva
Tamara Mladenović
