“Ne treba mi devojka.” Čest simptom među mladim muškarcima. Dijagnoza je dvojaka: RERUP (Romantični Emotivac Razočaran U Prošlosti) ili SESSD (Samoživi Egoista Sam Sebi Dovoljan). Terapija zavisi od dijagnoze. Nekad je najbolje početi sa lepim i toplim rečima, na svakih šest sati, pa postepeno uvoditi dodire, poljupce i ostale sitne bezobrazluke, do trajnog prestanka simptoma. Sa druge strane, povremeno je jedino delotvorna takozvana “šok terapija” – kažeš mu šta imaš, lepo mu otvoriš oči i – šokiraš ga. Zato što nije u stanju da realno sagleda stvari. Izdavanje leka moguće je vršiti i bez recepta. Nisam doktorka, ali mogu da pregledam.
To bi bio kratak osvrt na trenutne prilike među muškim svetom. Onog trenutka kada upoznamo zgodnog, naočitog momka, obrazovanog, s manirima, koji ume da nas nasmeje – kao po nepisanom pravilu – poželimo ga kraj sebe. Ali – ne lezi, vraže. Nije redak slučaj da se ispostavi da dečku, zapravo, “ne treba devojka”, jer ga je neka pre nas toliko povredila, da mu se i dan–danas dlake nakostreše i na samu pomisao na nju i pakao koji je prošao posle raskida. Činjenica je da se muškarci zaljubljuju ređe nego žene. Ono kad se zaljubljuju “pet–šest puta, u roku od tri minuta” ne ubrajam, mislim na pravu, iskrenu, ludačku zaljubljenost. Činjenica je, takođe, i da muškarci daleko teže od žena prelaze preko emotivnih brodoloma. Da li iz straha da se nikada neće ponovo zaljubiti ili iz straha da će ta naredna, eventualnim odlaskom, dokusuriti i poslednju mrvu muževnosti u njima, tek, taj korak kojim treba da nastave dalje uvek je nekako trom i nesiguran. I to je vrlo simptomatično.
Jedan mi je skidao maskaru – suzama; drugi će mi skidati karmin – poljupcima
Znate ona prenemaganja: “Jao, ja sam nekad, negde, imao neku i ona mi je učinila nešto, pa ja sada sa tobom ili bilo kojom drugom ne želim ništa”? U početku sam se trudila, objašnjavala, uveravala, ali onda sam batalila. Ne vredi. Ako pretpostavimo da mu se zaista dopadaš i da ovo nije tek puki izgovor – zaključak je jednostavan. Čovek je kukavica. To je, inače, izraz koji koristimo kada želimo kulturno da se izražavamo, a odnosi se na muškarce sa karakternim osobinama… Znate već.
Dragi prijatelju, da li zaista misliš da mene ili bilo koju drugu niko nikad nije povredio ili prevario?! Ostavio i okrenuo leđa? Menjao za neku stotinu puta goru? Bio je jedan. I ostavio me je. Tek tako. Otišao. Nije se ni osvrnuo. Pazi, da se ne lažemo… Bolelo je. Do koske. Suze tekle kao reka. Danima, nedeljama, mesecima. I onda, odjednom, više ga nije bilo. Ni u srcu, ni u mislima. Kao da ga je preko noći ta bujica suza odnela sa sobom. Dok je bio tu – naravno da nisam želela vezu. Čak ni sa momcima koji bi mi se “dopali”. Ma, nisam želela ništa. Ni poljubac. Zato što sam bila zaljubljena u njega. Ne zato što sam mislila da će se i oni poneti slepački kao on. Biram da verujem ljudima. Ako se previše bojiš mraka – nećeš se usuditi ni da šetaš po mesečini. Ako ljudima ne pružiš šansu – možda nikada nećeš biti povređen, ali ćeš propustiti i mnogo lepih trenutaka i nežnih osećanja. Kad staviš na kantar, sve sabereš i oduzmeš – više možeš da dobiješ, nego da izgubiš. Ovde završavamo sa anamnezom prve dijagnoze.
