Jesen je. Sad i zvanično. Tu, na vratima. Na krmeljivim jutarnjim očima. Na džemperima. Na sivom nebu. Na žutom lišču. Na šuškavom pokrovu pod našim nogama.
Nedeljama unazad još uvek toplim, ali sve češće vlažnim vazduhom, protežu se mirisi paprike. One pržene. Na šporetu na terasi. Ili u dvorištu (ko ga ima). Kuvaju se džemovi, slatka i ajvari. Spremaju turšije i kiseli krastavčići. Na kraju krajeva, mi ljudi se, bar u pogledu zimnice, nimalo ne razlikujemo od životinja. Veverice ili medveda. Mrava ili zeca.
Neki od nas sakupljaju hranu i gomilaju namirnice po frižiderima i ostavama. Drugi je, pak, gomilaju po stomacima. Leto je iza nas, sledeće – još uvek daleko. Koga briga? Nikoga. Pa, zar i medvedi ne rade slično? Izgleda da se ipak ne razlikujemo mnogo.
Ali mi imamo osećanja. Tako kažu. Poprilično sam ubeđen da ih imaju i životinje, ali dobro.
I šta se onda dogodi?
Često, češće od jesenjih kiša, dođe neko (dobro, ne mora to da bude neko, može i nešto) i – kuc, kuc, tuc, tuc – slupa sva naša osećanja. Znate, osećanja se mogu brojiti. Ako je verovati nekim ljudima.
Srce je slomljeno. Svuda čujete repliku iz svog omiljenog filma, koja kaže: “You broke my heart!”. Ili vam se priviđaju stihovi pesama sa sličnim rasporedom slova.
Da je hladno oko srca, hladno je. A kad je hladno, treba se utopliti. I tu možemo učiti od braće životinja. Oni menjaju krzno. Nažalost, nama se dlake ne povećavaju kada dolazi zima ili nam bude “hladno oko srca”. I bez toga smo dovoljno šašavi. Zamislite tek da idemo sa kosurdačom svud po telu. Firme koje proizvode šampone protiv peruti bi se obogatile, nema sumnje.
Zamislite tek da idemo sa kosurdačom svud po telu
Dakle, potrebno je pronaći drugo rešenje. Praktičnije. Manje… dlakavo?
I tako na scenu stupaju ljudi-zimnice.
Oni su naši najbolji prijatelji. Zapravo, mi to samo tako mislimo. A i oni. A zapravo, istina je daleko hladnija, da ne kažem – dlakavija.
Oni su naše emotivne zimnice. Ostavi nas dečko ili devojka, posvađamo se sa porodicom ili nam krene loše na poslu, u jednoj ruci držimo kiseli krastavčić, u drugoj telefon, malo grickamo krastavčić, malo cmizdrimo, i slušamo našeg prijatelja, emotivnu zimnicu.
Scenario je, otprilike, sledeći…
Likovi: Mi i Emotivna Zimnica
Scena: dve sobe; ili soba i terasa; ili dve terase
Rekviziti: telefon i tegla sa kiselim krastavčićima
(Počinje dijalog)
Mi: Ali on/ona me je ostavio/la!!! (Vrišti ili plače)
Emotivna Zimnica: Ali on/ona te ne zaslužuje. Ti si… (Slede sve sami superlativi) Nemoj mi se, molim te, više nervirati. Ništa nije toliko važno da mi se ti toliko nerviraš i kidaš živce. Veruj mi, samo ćeš sebi tako da naudiš. A zdravlje je najvažnije. Zar ne? Ti si toliko lep/lepa, naći ćeš drugog/drugu. Veruj mi.
Mi: Stvarno? Uh, sad mi je mnogo lakše! (Zatvara teglu sa krastavčićima) Hvala ti! Odoh sad! (Prekida vezu)
(Počinje monolog)
Emotivna Zimnica: Ah, nije me ni pitao/la kako sam. Samo na sebe misli. I zove me samo kada treba da ga/je tešim. Da li je to prijateljstvo? Da li je? Oh, da li je to prijateljstvo? (Zagleda se u zvezde ili plafon) Sada je meni srce slomljeno…
(Zavesa)
Nema aplauza.
Ni ne treba da ga ima!
Istina je da ne shvatamo koliko bola nanosimo. Čime? Zašto? Sopstvenom sebičnošću. Zato što smo nemarni i neobazrivi.
Prijateljstvo je najlepši, najbolji i najljudskiji kaput za dane “hladnog oko srca”. Ne treba nam ništa više. Ljubav je kosurdača koja nas greje. Ljubav je zimnica koja nas hrani zimi. Ali je i “letnica”. Hrani nas i leti. I u jesen, i u proleće. Uvek. Zauvek.
Ali prijateljstvo je i odnos. Dvosmerna reč utehe. Ne samo kaput. A svaki odnos zahteva uzajamno zalaganje. Ne kažu džaba da je za svađu potrebno dvoje. Isto važi i za prijateljstvo. Jedno je voleti. Vole i oni koji nisu voljeni. Prijateljstvo, pak, zahteva dve strane. Prijateljstvo je ono kad jedno drugom grejemo srce.
Jedno “A kako si mi ti?” ne košta ništa. A može utopliti nečije srce.
Zato, vrednujmo prijatelje koje imamo. I nikad, ali nikad, nemojmo dopustiti da naš prijatelj, onaj koji brine o nama i koji nas voli, postane naša emotivna zimnica. Prijateljstvo je mnogo više od toga. Ono je hrana za ceo život. Ne samo za jednu sezonu.
Znate šta?
Prijateljstvo je sav onaj topli vazduh između dva sunca koja postoje kako bi grejala jedno drugo, a ne vazduh između sunca i hladne planete.
Eto tako.
Izvori fotografija:grama.com.hr, tuvez.com
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
