Ako vam se uči pravopis, meni se ne predaje, pa ćete se za sve što je zaheftano ili rastavljeno obratiti pametnim udžbenicama, dok ćemo kroz moje oči malo posmatrati sam fenomen negacije.
Pre izvesnog vremena sam na “Sajmu knjiga” (gde se najviše čeka na izlazak “najvrelijeg ćevapa”) naišla na naslov “Devojka koju nisu naučili da kaže ne”. Knjigu sam zapamtila koliko i prvu ljubav (bilo je to devedeset i neke), ali je naslov nastavio da me kopka.
Čitavu deceniju svog života, računajući vreme od trenutka kada sam prvi put izgradila sopstveni stav, a taj se ticao nošenja košulje sa kragnom, morio me problem odbijanja. Delimično bi se moglo govoriti o karakteru koji je podrazumevao stidljivost. Trebalo bi na optuženičku klupu dovući i vaspitanje koje je promovisalo ženu kao mitsko biće: zakržljali jezik, naglašene uši, četiri ruke, i oči koje su imale dve opcije: pogled ka podu i levo-desno (to je uvedeno kada je procenat nastradalih žena u saobraćaju dosegao 85%). Ipak, najviše je smetala gorčina koju bih osetila svaki put kada je trebalo reći Vuku da ne mogu da mu uradim domaći, da ne želim da gledam crtani film “Snežana i sedam patuljaka” po 258. put (Sneška, i dalje ne verujem da si se patuljcima odužila čišćenjem) i da jednostavno ne volim kada mi neko pipa kosu.
Srećom po porodični ugled, naučila sam da je odbijanje deo komunikacije i time izbegla radno mesto u blizini Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Nije prijatno biti negativac, a sa time se verovatno neće složiti Entoni Hopkins (Anthony Hopkins) pošto je njemu to iskustvo donelo milione. Mi, smrtnici, većinom želimo da nas vole i da nas prihvate. U susret ovom idealu nosimo tuđe torbe, ustajemo u pet ujutru kako bismo ispratili dragog/dragu na stanicu (jesi li ti čuo/čula za popodnevne letove), ne psujemo nanu naninu rođaku koji nam u znak pozdrava štipa obraze dok ne poteče krv, lažemo da je Marina prespavala kod Ane (kakav Miloš, molim vas), pijemo kafu sa dve tone šlaga iako smo naglasili da bude bez šlaga… I verujemo da će “sve to narod pozlatiti”. Ali svetu se ne može ugoditi i na kraju obično ispadne da hranimo kuče da nas ugrize.
Da ste se našli u takvoj situaciji pokazaće vam neonski natpis na čelu, izrastao preko noći – donkey. Ako ga ne vidite, ne znači da ga nema. Drugi ga lako čitaju. I zato se ne čudite ako se 23 h dnevno dosađujete kao Klark Kent, da biste 1 h dnevno zablistali u crvenim gaćicama u situaciji kada je nekome na ovom svetu potrebna vaša pomoć. Dragi Klark, nisi ti tad Supermen, nego Supermagarac. I, care, vreme je da shvatiš da ulicama šetaš kao od majke rođen.
Nakon velike samospoznaje, Mile može da nastavi svojom prugom iščekujući poljubac gvozdene dame, ili da izabere od izvora dva putića. Inače bih se ustezala da vam kažem da se ugledate na Plejbojeve zečice, ali Kristal Haris (Crystal Harris) je ovih dana dobar pokazatelj da nikad nije kasno. Greške se daju ispraviti, ili bar ublažiti. Njen je feler verovatno mentalne prirode, ali bar jednom je odmahnula glavom i uspela da izbegne ružičasti metak (provereno ćorak) Elmera Daveža. Ako može ona da odbije milionera, možete i vi da rizikujete prijateljstva stečena po princupu “jagnje moje, dođi mi pod nož”.
Dajte svome egu red bull i dozvolite sebi bahatost. Sve dok se vaši autobusi magično parkiraju kad vaši prijatelji požele, sve dok vaš doktor ima razumevanja za vaše nepojavljivanje na pregledu koji se zakazuje tri meseca unapred i vaš rođendan pomera dve nedelje kasnije ne biste li istovremeno napili društvo, jedini sistem koji će vam biti od pomoći jeste Kirby, tj. bićete tepih.
Iskreno se nadam da se niste prepoznali u prethodnim pasusima, ali ako ste samo pomislili na nekog izrabljivanog dela vaše družine, budite milosrdni i pomozite mu.
Kako je ponavljanje majka znanja, predlažem da sledeće rečenice snimite i da ih puštate u kontradiktornim situacijama (sva racionalnost ovog čovečanstva, nije baš za izvoz na Mars ali je ima, vam govori “ne”, ali vaše vilice se po navici spajaju i dentalni suglasnik samo što nije iskočio). Za primer navodim:
Opasnost: Krenuli ste kući sa faksa i u džepu držite poslednjih 500 dinara, tj. dva obroka dok nešto ne kane sutra, a onda nailazi BIK (Brate Imaš Kintu). Izbegli biste ga, ali avaj, on je ipak navikao na koride… Daće vam 152 razloga zašto mu je novac nephodan. Ubediće vas da vi ipak možete nekoliko nedelja bez hrane…
Izlaz: Ne dajte mu da priđe, on može da nanjuši novčanice na 300 metara. Ako počne da priča, recite mu da vam je kanarinac upao u akvarijum i da morate hitno kući.
Dodatno osiguranje: Novac uvek nosite u zavezanoj najlon kesi.
Čarobne rečenice: E, ćao. E, zdravo. Kanarinac… Lavabo… NEMAM vremena… Palim… NEMOJ da se ljutiš… Baš mi je drago što je kod tebe sve ok.
Opasnost: Za danas imate 78 hirurški uklopljenih obaveza i ako budete disali u pauzama, jeli tek sutra i piškili na svakih 12 sati, uspećete. Međutim, u susret ide MISS (Mislim Imaš Samo Sekund). Njena usta su Pandorina kutija i, ako joj date pogled nade, otvoriće ih. Sa 78 ćete u startu spasti na 48, a ostatak ćete da sačuvate ako dotična žuri do eksa jer joj nedostaje… (Ubacite šta se rimuje)
Izlaz: Što pre izvadite mobilni. Pozdravite je (ne možete je izbeći jer ona zna sve uličice, radnje, kafiće, podzemne prolaze i kuloare iz doba Rimljana) i oduševljeno je pozovite da sa vama krene na predstavu. Glumite da ste upravo dobili karte i ne marite o terminu. Nije bitno da li je osam ujutro. Ona ne ide u pozorište. (Veruje u moć ćutanja koliko i SAD u mir u svetu)
Čarobne rečenice: Hej, divno što sam te srela! Rado bih proćaskala, ali NISAM nešto sa vremenom. (Neka rečenice teku, nema pauza od pola sekunde; u protivnom uskočiće vam u usta) Mada, dobila sam dve karte za “Doručak kod Tifanija” i mogla bi da pođeš sa mnom! Razumem… Zamolila te drugarica da sa njom danas okopavaš baštu… Nego, divno si uklopila tu suknju i taj kaiš… Da, da, mislila sam majicu! Komšije će se oduševiti čim uzmeš motiku. Ima sve da pupi! NEĆU da te ubrzavam, ali baš žurim!
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
