Snaga obavezuje. Podiže očekivanja, podiže ulog. Kad znaš da si jaka, računaš na sebe. I uglavnom, samo na sebe. Ali, tu snagu ne možeš da sačuvaš za sebe, jer i drugi znaju da si jaka. I onda se oslanjaju na tebe. I niko te ničega nikada ne poštedi. Jer ti to možeš.
Odavno mi je već muka od te motivacione rečenice – naravno da mogu. Ali, baš bih volela da me ponekad neko pita da li mogu. Ili, da jednostavno nešto uradi za mene i umesto mene, da ja ne bih morala. Iako mogu.
A koliko mene košta ta moja snaga? Pa, koliko i tebe tvoje. Basnoslovno.
Jer, sve što se ne plaća novcem, preskupo je. Zato što se plaća živcima, snom, pažnjom, vremenom, trudom, žrtvom. Plaća se srcem, umom i telom, jer oni rade zajedno. Zajedno se ulažu, zajedno se troše.
Ima dana kad sam mutna i rasejana, bez energije i ispod svakog nivoa. I naučila sam da prikočim takvim danima, da ne koristim mišiće koji su pod upalom. Zabavan je to nauk bio. Mislim, bilo je zabavno posmatrati očekivane reakcije onih koji računaju na mene i moju snagu, kad ih otkačim i kažem im da nemam ništa za davanje, i da sve što imam treba meni. Iznenade se. Uvrede. Naljute. Kako to? Šta mi to znači? Ne volim ih više? Baš me briga za njihove potrebe?
Bilo mi je potrebno nešto (mnogo) vežbe da naučim i da ne objašnjavam, jer pravdanje traži više snage, nego da prosto radim ono što se od mene očekuje. Dok ja umirim strahove ili još gore, pokušam da postavim jednačinu tipa – ja nesebično uskačem tebi, sada meni nešto treba (a to je da me ne cimaš i ne uznemiravaš) i sada ti treba na isti način da uskočiš meni, jer je sebično ako to ne uradiš (tu se još više naljute i uvrede, ko je bre, sebičan?!) – ode sto kredita. Lepo osetim kako odlaze od mene i ugrađuju se u nečiji obrazac drame i nesigurnosti (i sebičnosti). I tako sam naučila da samo ponavljam “ne osećam se dobro, ne mogu to sada, ne, to mi nikako ne odgovara…”
