Kad ti oni koji se stalno oslanjaju na tvoju snagu kažu da si sebična, znači da si uspela da postaviš granice, to jest, da ih održiš dovoljno dugo, da ih oni primete i da shvate da ne mogu da ih pregaze. Ako imaš sreće, imaš jednu, dve ili čak tri bliske osobe, jednako snažne i samostalne, koje totalno znaju kako ti je i koje te pitaju kako si i da li možeš. I to su baš one osobe koje nikada ne želiš da opteretiš u trenucima svoje slabosti, jer znaš da bi se iscimale da ti pomognu na svaki način, iako su i same pretovarene teretom koji zahteva svu njihovu snagu. Ali nekako ti je lakše od svesti da postoji neko na koga možeš da računaš i ko će naći snage da te rastereti, kada ti je to potrebno. I, kad ti to bude potrebno, ne pozoveš ih. Jer ti to možeš. Kao što i one mogu. A ta pomisao hrabri i osnažuje.
Rekoh li ja da mrzim tu floskulu “ti to možeš”?
Zato što sam bespomoćna pred njom. Gadno je istinita i uteruje me u red. Tako da, ja mogu. I kad ne mogu, ja mogu da izađem na kraj sa tim što ne mogu. Mogu da prihvatim svoja ograničenja, da pronađem čemu me moja slabost uči i da to naučim. Užasno je prosto – i ne znam koji deo je gori, onaj koji se tiče užasa, ili onaj o prostoći.
Ne moraš stalno da budeš jaka, naravno. Jer ne treba da crkneš kao pretovareni, dehidrirani i pothranjeni magarac. Treba da doživiš duboku magaračku starost, u svoj snazi i svesti koju imaš. Zato se ukopaj, onako tvrdoglavo (kao magarac) kad ne možeš, i jednostavno nemoj. Ne mrdaj, ne delaj, ne objašnjavaj, samo striži ušima i pokazuj zube. Možeš ti to.
Naslovna fotografija: instagram.com/thenoisetier
Aleksina Đorđević
