Nije to bila ljubav na prvi pogled. Lep, ne naročito zgodan, ali uvek nasmejan momak ušao je u njen život. Toliko je zračio da i ljudi u njegovoj okolini nisu mogli da ga prenebregnu i naprosto su mu se prepuštali. Prijalo joj je njegovo društvo, ali nikada nije pomišljala o vezi sa njim, jer imao je nešto detinjasto, pomalo neozbiljno. Nazivao se muzičarem i volela je da ga vidi na sceni sa gitarom, dopuštajući melodiji koju su stvarali njegovi prsti da joj dopre, ne samo do ušiju, već i do srca. Opčinjavao ju je i zavodio notama i kad god je svirao, stvarao je osećanje ispunjenosti. U tim trenucima kao da je bila jedina devojka na svetu. Prepustila se tom božanstvenom osećaju. Prsti koji su bili nadareni za muziku popunili su prazninu između njenih prstiju. Držeći ga za ruku, život joj je dobio novi pravac. Kretali su se u smeru kuda ju je vodio, a ona mu beskrajno verovala.
Svet joj se srušio jednako brzo kao što se i izgradio. Doznala je da sve vreme u njegovom životu postoji druga devojka. Na trenutak zbunjujuće. Kako je to uopšte moguće? Neverica. Zatim sumnja. Mora da je greška. Ali nije. To je potvrdio bez imalo stida. Govori kako nikada nije lagao, mislio je da ona to zna. A kako je samo mogla da zna? Pa nikada se u tako nešto ne bi upustila. Najlepše note i kompozicije koje su bile samo za nju, kao da je zgužvao i bacio.
Pred njim je ostala pribrana, ali samoća je donela suze i bes. Jutro, pak, opet nešto sasvim drugo. Nešto čega nije bila svesna do tada. Menjala je sreću za istinu. Pristala je da igra onako kako on svira.
Melodija koja je opčinjavala, note koje su zavodile, kompozicije pisane samo za nju, a onda je sve to nestalo
Nastavili su da se viđaju kao i pre, ali sada kao da je bila deo neke zavere. Nije znala da li ima pravo da ga nazove: “Šećeru” i pusti ga da planira sledeća viđanja, ali ipak je to činila.
Urezivala je u sećanje jutra kada se budila pored njega, pamteći nežne zagrljaje i tople poljupce. Ali jedno jutro upamtila je po nečemu drugom. To jutro otvorio joj je dušu, ispričao kako voli devojku, ali nije spreman za veliko vezivanje koje ona očekuje. Bilo mu je teško čak i da prevali reč brak preko usana. Zato je pronašao drugu osobu uz koju se i dalje osećao slobodno i koja nije vršila nikakav pritisak na njega.
Osim izdaje, doživela je i poniženje. Ali bol koji je osetila posle njegove ispovesti pročistio ju je. Nije joj bilo lako. Pristala je da bude druga, ali nije pristala da bude samo lek, droga, otrov, glupača koju muzikant drži uz sebe da mu muzika slađe zvuči. Premda ga je zavolela, nije ga više želela.
Jovana Jovović studira novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Možete ih pronaći na njenom blogu. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.
