Svi osećamo taj pritisak – nađi nekog, svoju srodnu dušu, provedi sa njim ostatak života, nećeš valjda ostati sama? Ispade da je single život najgore što može da se dogodi. A onda, kada si u vezi, svi su srećni zbog tebe jer si našla tog nekog, svoju polovinu.
Imamo, čak, i kolokvijalne izraze: “lepša polovina”, “srodna duša”, “onaj pravi”. I svaki od njih navodi na to da ta tvoja čarobna polovina treba da te upotpuni, da je to sve što ti je potrebno da bi bila srećna.
Naravno, sasvim je u redu da svi želimo nekog, to je normalna ljudska potreba. Ljubav jeste potreba. No, sam taj koncept da si ti nečija polovina je sasvim pogrešan.
View this post on Instagram
Nisi ti ničija polovina i niko te ne može upotpuniti. Zašto? Zato što si već čitava i potpuna osoba, svoja jedinka. Ne znam da li je za ovo uverenje kriv Platonov mit o ljubavi gde su bogovi rastavili čoveka sa dve glave, četiri ruke i noge na dva dela, i od tada svi ljudi traže nekog sa kime će ponovo biti celi. Šta god da je u pitanju, vreme je da prestane.
Cela si – i kad si sama i da kad u vezi. Sposobna si da sama donosiš odluke, vladaš svojim telom, budeš nezavisna. Niko ti to ne može oduzeti i ne treba nikome da daš da ti to oduzme. Ako su te učili da nisi potpuna i da ti je neko potreban da bi to postala, loše su te učili.
