Ljute smo na muškarce, ogovaramo svoje bivše, ogovaramo sadašnjeg i pitanje vremena je kada će i on postati bivši. Da li smo i u jednoj vezi ikada rešile da ostanemo sa nekim bez obzira na njegove mane, ili smo samo tražile dovoljno opravdanja za raskid? Da li smo ikada ikog prihvatile potpuno, takvog kakav je? Da li smo ikada imale vezu sa nekim ko nije u potpunosti neprihvatljiv? Gde smo bile, šta smo radile? Šta radimo sada? A šta li ćemo sutra? Ako nas je dosadašnje iskustvo dovelo u stanje besa, prezira i odbojnosti prema muškom rodu, šta uopšte očekujemo? Da se muški rod promeni? Da postane ženski?
Pa, kad tako postavimo stvari, izgleda da nije toliko do njih, koliko je do nas. Do naših pogrešnih izbora, naopakih ubeđenja, preteranih očekivanja, nesposobnosti da se prilagodimo, ili prevelike sklonosti da se prilagođavamo – što je isto što i nedostatak kriterijuma. Ako sledimo samo kriterijum impulsa – treperenje u grudima, leptire u stomaku – vrlo brzo ćemo se naći u poziciji da procenjujemo tog muškarca kao da smo ga kupile po preteranoj ceni, pa sad uviđamo da smo pazarile polovnu robu – ne u smislu već upotrebljenu, nego onu koja nema ni pola od onog sjaja u reklami i koja ne ispunjava ni pola naših potreba, zahteva i očekivanja. A kad krenemo nekog tako da procenjujemo, to znači da su i naša osećanja polovična, kao i naše namere i planovi. Da smo u celu priču ušli s pola srca ili bolje rečeno, s polovinom senzora za dijagnostikovanje povezanosti – uključili smo samo one primitivne, hemijske, impulsivne, telesne, koje uslovljavaju treperenje srca i leptire u stomaku, a isključile zdravorazumske, koji su nas i onako isključeni upozoravali da nam neće uspeti. Inatile smo se zdravom razumu, radile smo protiv sebe, nastojeći da sebi obezbedimo zadovoljstvo, iluziju da se nešto dešava u našem životu, uzbuđenje koje nam je potrebno da nam skrene misli i preokupira nas, da nas napuni energijom kako bismo se osećale življe i delotvornije.
