Ne znam nekog ko ne ulazi u vezu iz najsebičnijih pobuda, jer na početku, jedino želiš da imaš doživljaj, da ti bude lepo, da osetiš zanos, da se predaš telesnom uživanju i ne zanima te mnogo spoznaja druge osobe i njeno zadovoljstvo i dobrobit – u prvo vreme zaljubljenosti sa nivoa hemije i impulsa, veza je dovoljno tesna da oba partnera dobijaju dovoljno iz čiste energije koju proizvodi njihov spoj. Hemijska reakcija koja klobuča, šišti i peni se, struja koja varniči, zuji, prži i dimi se. I onda se strast i fascinacija potroše i postanu obični, srce se umiri, leptiri odlete i razum proradi i počne da procenjuje poziciju u kojoj se našao kao svedok na emotivnom poprištu gde je pucalo i drmalo na sve strane, a sada kada se municija istrošila, više nema šta da se radi. Razum se pita kako se ovo dogodilo, a srce počinje da besni. Emocije ne daju da ih tako lako odgurnemo u stranu, da nam ne smetaju pri proceni štete. I tako prizemljeni, često provedemo godine u vezi sa nekim na koga smo pretežno besni, samo zato što ne želimo da prihvatimo mađioničarsku prirodu zaljubljenosti i što očekujemo od sebe da od ničeg napravimo nešto, da se ne bismo osećali sasvim kao budala. I besnimo, sikćemo, pljujemo. I u lice i iza leđa. On je ovakav, on je onakav, on ne vidi, on ne ume, on radi ovo i ne radi ono, bezobrazan je, iskorišćava me, on je jedan šonja bez muda i bez inicijative, nema on pojma ni o čemu, on mi se sveti kad oseti da sam slaba i ranjiva, on je podmukli gad…
I, šta tražimo sa njim? Tražimo opravdanje zašto smo i dalje sa njim. Dok ne prođe neko vreme za koje smatramo da je pristojno, dok ne naguramo staž u vezi, jer nismo mi lake ribe, pa da se sa nekim upuštamo, ako nije ozbiljno. A kad vreme da ozbiljnost vezi, onda tražimo razlog da vezu prekinemo, jer nećemo valjda ceo život provesti sa kretenom?
