Ali hoćemo. Zato što u ovoj vrsti priče nisu oni kreteni, nego mi. Što smo bliže ovoj spoznaji – a obično je dosegnemo, iako uporno sebi dokazujemo da smo ispravne i da je greška do njih – to smo manje besne. Na njih. Prvo počnemo da se ljutimo na sebe. A kad nam ljutnja pomogne da okončamo vezu, onda splasnemo načisto i priznamo sebi da je to još jedna besmislena veza, koja se odvijala i okončala na sličan način kao i ostale i da je naš izbor muškaraca zaista diskutabilan i da je sigurno u nama neki kvar, kad nam se iste stvari ponavljaju. I onda postanemo tužne.
Više volimo kad smo besne. Bes nas puni energijom, tera nas na akciju, od njega se osećamo žive i pune snage. Da nekog zgromimo. Pa makar i paučinu na plafonu, to je bar dobro kanalisana agresija. Kad izgubimo naboj besa i postanemo tužne, to nam se ne sviđa. Ali tuga je bolja od besa. Ove dve emocije uvek idu zajedno, s tim što bes maskira tugu i što mi nastojimo da se držimo besa koliko god duže možemo, da ne bismo morale da se pozabavimo tugom – odnosno, sobom. Jer, tuga nas poput bumeranga okreće i vraća u suštinu stvari, u srce i um, u nas same i tera nas da se suočimo sa svojim bednim strahovima, iluzornim očekivanjima, idiotskim izborima, sramnim prepuštanjima najnižim porivima, sa svojom slabošću pred sopstvenim automatizmima koji proizvode neuspešne veze sa muškarcima koji nam se nedovoljno sviđaju, koje baš i ne volimo, ali smo ipak pokušale da nešto dobijemo od njih. Trula kalkulacija za koju je automatizam podešen, postaje vidljiva u tuzi, dok je potpuno nedosežna u besu. I zato patimo. Ništa nam oni nisu krivi. Oni su nam pomogli da dođemo do tuge i sretnemo se sa sobom. Kakvi god da su bili, čak i stvarno psihopate i najgori, oni su zaslužni za nivo spoznaje na koji su nas naterali. Oni su pozitivni likovi u toj priči. I sada je trenutak da se osećamo kao budale. A lepo smo mogle da završimo sa tim osećajem još na početku, čim smo odvojile usta od sočnog mesa i pogledale realnosti u oči. Ili možda nismo mogle, jer onda ne bismo imale ovako temeljnu spoznaju svog budalizma. A od budalizma do budizma, samo nas korak deli. Jedino što taj jedan korak sadrži svu našu tugu, koju treba da iznesemo bez zapadanja u nova zavaravanja i novi krug igre strasti, besa i stresa.
Pročitajte još i ovo:
Društvene mreže PODRŽAVAJU ljubav?
Ako napreduješ preko kreveta NIKADA nećeš biti srećna
Zašto je POVERENJE važnije od ljubavi
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.popsugar.com
Aleksina Đorđević
