Volim te. Ne do neba, ne do Sunca i Meseca, ne do kosmosa. Volim te dokle god se voleti može, a kada moja ljubav naiđe i na tu granicu, obori je. I to nije patetika koju mrzim i sama. To je moj život, sudbina, moja istina koje se setim svaki put kada te ugledam. Bez obzira na to jesmo li zajedno ili ne, svaki put kada se pogledamo, čujem u sebi glas kako pripadaš samo meni i kako će uvek biti tako.
Sinoć ležim u krevetu, opet dočekujem zoru razmišljajući. Osećam se kao ptica uhvaćena u zamci, u kavezu. Opkolila me naša ljubav još od ranih godina, a gledaj danas. Čak i kada bi mi u tom kavezu otvorili vrata, ti bi me čekao ispred. Iza nas je toliko svađa i raskida, a ja znam da nas više ni raskid ne razdvaja. Ni raskid mi ne pruža slobodu, već nostalgiju i naporne tuđe komentare koji aludiraju na naše pomirenje misleći da su otkrili toplu vodu.
Deo mene te stalno kritikuje i traži izlaz, čupa te iz svake čestice sebe, provocira te i nervira. Deo mene je već sledeći trenutak obešen na tvojim ramenima i moli te da mi kažeš da ćemo živeti zajedno i biti nerazdvojni ceo život. Deo mene želi da bude svoj, da budem odrasla zrela žena koja prvenstveno voli sebe. Deo mene je jedno veliko dete koje je naviklo na tebe i samo na tebe čak i više nego na sebe.Volim te najvećom jačinom i svesnim osećanjem pripadnosti i vezanosti, svađe su nam burne, pune psovki i urlanja, gore nego u braku. Dok razgovaram sa tobom i planiramo našu budućnost prepunu snova, dok hodam pored tebe, to je kao da to činim celi svoj život. Mi sve radimo kao da se znamo ceo život.
Kad svi odu, kad te napuste... uvek biću tu
Ti si taj koji me vodi iz krajnosti u krajnost. Mogu da te obožavam i mrzim, želim da te imam i nemam. Hoću da budeš pored mene i hoću da budem sama. Ti mi ponekad kažeš da sam luda, a ja sam večno rastrojena između dve u sebi. Ponekad je zaista smešno koliko odbacujem svaku mogućnost da ti se vratim i ubeđena sam da smo ovaj put završili za stvarno, a već sledeću noć kada se nađem u tvom zagrljaju pitam se kako sam mogla da zaboravim koliko ne umem i ne mogu bez tebe.
Koliko sam plakala pored tebe kada te je ona druga “zla ja” prevarila i povredila. Gušila sam se u suzama i neverici. Kao kada čovek učini ubistvo iz nehata. Tada si prestao da mi veruješ, ali ne i da me voliš. Ni to nas nije razdvojilo. A kada ti nisi bio siguran u sebe i menjao nas svojim prolaznim avanturama, opet si se vratio.
Možda nas je toliko vezala jačina te prve ljubavi koja sa sobom nosi prva iskustva koja ljude zauvek povezuju na mnoge načine. I priznajem, još uvek ne znam s kim bih se slađe smejala, kome bih radije zveknula šamar, s kim bih radije delila omiljeni slatkiš i gledala film, na čijim bih grudima radije ležala i tu mirna provela čitavu noć, ako ne na tvojim. I u trenutku kada ležimo na podu moje sobe i ti se, dok ja žmurim, popneš i dohvatiš nešto sa mog plafona, ponovo legneš pored mene i kažeš mi da otvorim oči dok mi pružaš svetlu zvezdu smejući se: “Evo skinuo sam ti i zvezdu s neba” – ja znam da više ne treba da tražim ljubav, već samo da joj se prepustim.
I tako ležim sinoć i razmišljam kako ne mogu pobeći od tebe i od nas. Kako se mogu trenutno zaljubiti u nekog drugog, ali ne mogu tako da ga zavolim. Odbrojavam dane do našeg letovanja još jednom se podsećajući da ćeš uvek biti tu, gde god se okrenem jer mi imamo nešto što se retko nalazi. I kada budemo grešili i ako se budemo izdali, opet ćemo pobediti sve loše što nas je snašlo.
Samo se pitam zašto mi neko tamo gore nije poslao ljubav života kada prekoračim dvadesetu, kada naučim da razlikujem loše od dobrog, kada proživim mladost onako ludo i otkačeno? On je došao sa mojih petnaest godina i sada je to to. Treba biti pametan i ne izgubiti sreću koju mi je neko poslao. Treba se žrtvovati da bih ceo život provela sa nekim ko me voli koliko i ja njega. Istovremeno paničim i osećam se potpuno mirno. Kada bolje razmislim, možda zaista vredi. Neki ljudi čitav život budu sami ili sa nekim koga ne vole. Možda sam zaista nezahvalna i ne umem da čuvam ono što dobijem…
Nadam se da ću naučiti da slušam samo jedan glas u sebi i nadam se da će taj glas biti naš zajednički. Jer nas dvoje jedno bez drugog ne živimo, samo proživljavamo.
...And now I have to be with him always, and always, and always...
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
