Više vas ne pitaju za talenat da biste postali poznati. Pitaju vas – dokle biste otišli? Pitanje od milion dolara da bih zaradila milion – imamo li morala? Nemamo.
Opšte je poznato da za šaku para morate da prodate i oca i majku, sem ako u vlažnoj garaži niste izmislili toplu vodu. Ali, bojim se da današnje poimanje slave i novca ne idu rame uz rame jedno drugog. Nije ni nužno ni neophodno da imate dovoljno ili previše, ako ste u nekom okruženu opštepoznati. Takođe, onaj koji ima dovoljno i previše para i mozga ostaje anoniman i tako uživa u svom blagostanju. A oni koji žude i za slavom i za novcem pate od kojekakvih društvenih bolesti i pristaju na sve. Da prodaju oca i majku za šaku para danas više ne moraju, dovoljno je samo da prodaju sebe.
Rijaliti pomama
Izlizana i ispljuvana tema uzduž i popreko. Ali nekako i dalje težimo da se ravnamo po ravni koju postavljaju učesnici tih programa. Nije nam dovoljno što osiromašeni javni medijski servis snima emisije Jovana Memedovića, već se konstatno vraćamo korenima Velikog brata ili Parova koji se prežderavaju pred javnim mnjenjem i kamerama. Razumna je ta potreba da se višak vremena utroši onako kako sami želimo. Ali trošenje vremena na “kulturološke” emisije u kojoj jedna lepa, mlada i pametna devojka želi da se proslavi tako što deli sebe duhovno ili telesno sa kim stigne, nije način da se sami kulturološki uzdignemo ili da učinimo nešto korisno od viška vremena. To dovodi do težih posledica u očajnom začaranom krugu. Sa jedne strane stoji horda ljudi koji nemaju posebne kvalitete, ali imaju želju da se proslave. Prodaju javnosti svoje prljavštine i kada se dovoljno puta provuku kroz novine postaju društvena norma. Zasluženo ili ne, neću o tome suditi, ali činjenično izloženo – po društvo pogubno. Jer, sa druge strane postoji masa ljudi – ostatak društva koji pati što nije poznat, pa po ugledu na manjinu koja se proslavila na gore pomenut način pristaje na sve. Niko ne shvata da niko nije poseban toliko da bi šest miliona Srba ili šest milijardi ljudi na planeti Zemlji morali da čuju za njih. A po tom difoltu, ako bismo svi želeli da budemo poznati, to fizički nije moguće. Kako zapamatiti šest miliona Srba ili pak šest milijardi imena? Ko uostalom to želi?
Toliko je kvalitetnih ljudi, koji pored toga što imaju neverovatne talente ili unikatne osobenosti, koji se ne eksponiraju na kontroverzan način. Samo zato što javnost nije zainteresovana za nauku, knjiženost ili umetnost u klasičnoj formi, danas oni koji dube na trepavicama i pomeraju društvene granice morala uspevaju u podizanju sopstvene popularnosti. Sindrom rijaliti programa je izuzetno jednostavan: svačija slava traje petnaest minuta. Pa nije ni čudno onda zašto sezonski u takvim programima viđamo ista lica? Slava mora da se osveži.
Rijaliti pomama ima posebnu formu ili cilj – prodaja masi ono što joj u stvari i ne treba. Rijaliti je samo bedan pokušaj da se pojedinci izvuku iz brloga monotonije i da preko noći zarade dovoljno da si priušte jeftine kopije koje bi ih u pravom svetlu predstavljale.
Panem et circenses
Hleba smo se davno odrekli, ostaju nam igre. Igramo se sa društvenim vrednostima, sa lutrijom ili tuđim životima. Za pet minuta slave ne pitamo šta pevamo, šta pričamo ili glumimo. Bitno je samo da to što otpevamo mora da pogodi u srce, da se uz to razlupa kafana i da se omrsi brk prasetinom. To što pričamo mora da bude glasno, uvredljivo i prljavo, a to što odglumimo mora biti uverljivo. Kada sva tri elementa ukombinjuemo, dobijemo poznatu osobu od stila koja društvu diktira šta je dobro, a šta loše. Dotična osoba ne ulazi u prethodno kategorisane rijaliti programe jer je to ispod nivoa nobla, kakva je ona sama. Zato ta osoba, peva o delovima odeće koji su životinjski strgnuti, intimnim delovima tela u koje svako “zalazi” i širi poruku “mira i ljubavi” da će života doći suparnici ili legitimnoj supruzi, zbog njegove ljubavi, naravno. Sa tako definisanom ljubavlju, koja je po svojoj prirodi posesivna, agresivna i patološka, dobije se rasprostranjena pojava u kojoj se svako igra bolesnih i perverznih igrica. U kojoj svako svakog vara pod izgovorom da je i sam prevaren i u kojoj niko ni trunke istine ne podeli sam sa sobom, a kamoli sa bližnjima ili društvom. Sociološki slučajevi koji su pored postavljene definicije ljubavi, definisali i uspeh, pa svaka druga devojka želi da bude pevačica, splavaruša ili nešto treće.
Sve dok imamo igre koje nam svevišnja vlast odobrava, bićemo dobro. Danonoćno lumpovanje po splavovima, kafićima i privatnim orgijanjima donose svetle dane za društvenu budućnost. Po Rimskom sistemu ćemo uvesti počasne večere u kojima se prvo odabrano društvo u prisustvu prvoklasnih kurtizana naždere, pa se baci na bludne čini. Mada će i to biti omogućeno uskom krugu elite. A dok se taj Rimski princip koji nikako ne postoji u praksi srpskog društva (!) ne ustali, potonulo društvo emotivno zadovoljavaju igre, jer kako što rekoh, hleb smo odbili.
Seks prodaje
Ova kategorija je najzanimljivija. Pored toga što se svako ko napuni dvanaest, trinaest godina upusti u seksualno iskustvo ili kontakt i bez obzira na to što svaka odrasla osoba relativno redovno upražnjava seks, apsolutna je senzacija kad na internet sasvim “slučajno” procuri novi snimak seksualnih akrobacija neke poznate osobe. Dotičnoj su nepoznata lica provalila na privatan posed i učinili krivično delo teške krađe. Zanimljiva je činjenica da pored šarolikog izbora Gučijevih cipela koje u proseku koštaju po hiljadu evra, ili raznoraznog nakita koja dotična poseduje, učinioci krivičnog dela iz rezidencije iznose samo kontroverzni snimak dotične u kompromitujućim pozama. Još zanimljiviji je podatak da već sledećeg dana, na nekom od sajtova koji nude spektar seksualnih klipova, da taj klip ima pregled od milion klikova. A dotična je uradila ono što svako od nas radi. Zašto je onda to dovoljna kvalifikacija da se takva osoba proslavi u društvu? I zašto je onda takav način opešte priznat i preporučen za uzdizanje u slavu preko noći, i to bukvalno?!
Kategorija ima mnogo, ali bez obzira na način, pitanje o(p)staje – zašto rado prodajemo sebe da bismo dobili pet minuta slave? Slava bledi, za to ima i previše primera, a opet pomno pratimo one koji je žele. Frojd bi odgovor potražio u odnosu pomenutih ljudi sa njihovim roditeljima, dok bi sociolozi potražili odgovor u društvenim prilikama. Istina je da je razloga tome mnogo, a da je realizacija ciljeva svedena na svega nekoliko gore pomenutih načina. I odnos sa roditeljima i društveno siromaštvo nas dovode do ivice ludila, do opšteg nezadovoljstva i džangrizavosti. Svi smo se masovno pretvorili u hejtere, pa se okrećemo praćenju i špijuniranju tuđih života. Svaka nesreća ili pad nas do srži obraduju i emotivno zadovolje, jer sve dok su drugi nesrećni mi smo srećni? Da, tuđu sreću ne trpimo, a tuđi uspeh ne praštamo. Zato biramo lakši put, a da li je on ispravan – a ko me pita?
Bobana Jovanović je studentkinja prava, večiti poštovalac Skorsezeovih likova, Diznijevih ikona i večito dete ugurano u veliko pakovanje. Aktivno džabalebari i od ljudi krade trenutke. Voli da nosi naočare za sunce i hvata intrigantne poglede. Da može, upoznala bi Fredija jer obožava Queen. Citat: “Moj život je ludilo koje sam postavila na vrtoglave potpetice i u oblak parfema”.
