Koliko god da se u životu trudimo da nađemo balans, da li između kvačila i kočnice, ili razuma i srca, ili belog i crnog, nekim danima nam sve donosi nemir. Šta god uradile, koliko god meditirale, ništa nam ne pomaže. Kada pustimo seriju, gledamo kroz nju. Kada napunimo kadu, previše nam je vruće i hvata nas panika. Kada odemo sa nekim da se vidimo, čini nam se da su im rečenice predugačke.
Zapravo, to nije samo nekim danima. Nekim godinama nemir je nasše drugo stanje. A pogotovo u dvadesetim i tridesetim godinama, kada se od nas sve očekuje. Da sredimo život, da doručkujemo, da se skućimo, da se saberemo.
Mada, kad malo vratimo film, nije to samo ni sad. Prisetite se, imali smo nemir i kao tinejdžeri. Tek tada smo mislili da je to samo trenutno, dok se ne pronađemo, dok ne završimo fakultet, ne budemo u stabilnoj vezi i nađemo posao, jer tada onda kreće naš život. I onda, kad smo došli do tih “zrelijih godinama” u kojima smo mislili da je nemir gotov, čak i naš nemir je postao nemiran. Shvatili smo da se, sve to što smo čekali da se desi da bi nam život počeo, zapravo desilo, a nemir nije nestao.
Naravno da nije, kad ništa od tih stvari za koje smo bili ubeđeni da će nam smiriti dušu, nije za zauvek (okej mama, sem diplome). Posao ćemo menjati hiljadu puta. Desiće se neka svetska pandemija pa ćemo dobiti otkaz. Daćemo otkaz jer će se pojaviti nešto bolje. Stići će nas monotonija pa ćemo za vreme jednog posla gledati oglase, tražeći neki drugi. Želećemo da potpuno promenimo struku, želećemo da se vratimo na fakultet i počnemo ispočetka (jer, kako nas je Čendler naučio, nikad nije kasno).
