Mnoge čarobne noći stvorene za provod koji priželjkujem provela sam sama. Neke sam provela tako što sam dobila baš to malo provoda. Sa naglaskom na malo.
Istina, čarolija noći je često potpuno dovoljna.
Ali nema te savršene vejavice pod uličnom svetiljkom ili letnje kiše u krupnim kapima, kao da su zvezde prokapale, ili somotskog mraka u kome zvezde blistaju kao poruka ispisana na nebu koja kaže “a to ni izdaleka nije sve” tako da se naježiš od predosećanja šta bezgraničnost možda stvarno znači… nema tog šuma talasa koji se belasaju pod punim Mesecom i slanog mirisa kojim vas vetar obavija kao da hoće da vas ponese i prenese u bezvremenost, ma nema te čarobne noći u kojoj ćete baš poželeti da budete sami i uživate sami samo u čaroliji noći.
Nekako nam je uvek potrebno to prokleto malo provoda.
Ne zato što smo površne i nesposobne da uživamo same, naročito ne zato što mislimo da malo provoda znači ekipu sa kojom ćemo piti i smejati se. Nego zato što je čarolija samo za nas nekako čudno jalova ako nemamo sa kim da je podelimo u zagrljaju. Malo provoda u čarobnoj noći za nas znači romantiku udvoje, strast koja dolazi iz dubine bića, opija nas i obeznanjuje, a posle koje sledi bliskost, tišina, spokojstvo i toplina u kojoj smo nas dvoje povezani sa svom čarolijom oko sebe.
Pa, desi se ponekad.
Obično malo provoda ostane sasvim nedostojno čarobne noći i kad pogledam one koje sam provela sama, jasno mi je da je to bilo mnogo bolje, mnogo divnije, ushićenije i zanosnije nego to malo provoda. Sa naglaskom na malo.
Čarolija noći se nudi ili stvara
Ne treba mi malo provoda u čarobnoj noći. Nego neko ko će osećati isto što i ja. Zadivljenost i zahvalnost u prisustvu čarolije, koju neće narušiti neprimerenim rečima, bilo da su one grube ili patetične. A ljudi znaju pred čarolijom da pokažu i jedno i drugo.
Možda ne zato što su neosetljivi na čaroliju, nego što je ne poznaju i plaše je se, pa žele da je poraze grubošću, ili zato što su preosetljivi I uplašeni, pa počnu da preteruju dajući značaj sebi, a umanjujući ga čaroliji. Pred čarolijom, čovek ćuti ako nema pravih reči. Grli i ljubi da pokaže osećanja, gleda u oči, smeši se, smeje, učestvuje telom, jer tako čarolija deluje – poziva biće da osvetli telesnost, kao svetionik iznutra, naspram zvezdanog neba, biserne kiše, mirisnog vetra, svetlucavih pahuljica… Čarobna noć traži učešće i sučešće, zato osećamo da je potrebno da je sa nekim podelimo na pravi način.
Nekada međusobnost, blagonaklonost, radost i ljubav neku sasvim običnu noći uzdignu do čarolije, toliko da sećanje na nju čuvate u riznici dragocenosti koje vas obogaćuju zauvek.
Ponekad to nisu ljubavne i strastvene noći, barem ne po tome što ste ih proveli u zagrljaju ljubavnika. Ali po svemu drugom jesu.
Ponekad sretnete divne ljude sa kojima slobodno smete da budete divni koliko god možete.
I to je toliko dragoceno, najčarobnije moguće.
I to je najbolji provod pod nebom.
I ničega tu nije malo. Upravo suprotno.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
