Stigao je u grad i zove da se vidimo. Prošle su godine otkad smo se poslednji put videli. Pamtim trenutke provedene sa njim, sitnice, pažnju i reči. Dogovaramo viđanje. Kada je otišao, ostali smo u kontaktu tako da mi je bilo drago što ću ga opet videti. Želim da čujem o njegovom novom životu i da vidim da li ga je promenio.
Kazaljke su sve bliže satu kada bi trebalo da se nađem sa njim. Osećam se čudno. Spremam se za njega kao nekada, uz poznato treperenje u stomaku. Posegnem za parfemom koji ću naneti i setim se drugog parfema koji mi je poklonio za rođendan. To na trenutak budi uspomene, pa se osmehujem. Ispred zgrade je taksi. On me čeka već nekoliko minuta. Izlazi da me dočeka. U crnom je kaputu, vedar, nasmejan i šarmantan kao i nekada. Grli me i ljubi u obraz. Ulazimo i odmah slede pitanja i odgovori. Kako si, šta ima novo, da li sam se promenio? Nisi. Isti si. I još nešto je isto, ali o tome ćutim.
Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati jednom i negde
U klubu još nije gužva, pa uspevamo da se kroz priču prisetimo davnih dana. Prija mi to i misli mi, dok ga sada gledam, lete na trenutak kada sam ga prvi put ugledala.
Sedela sam na hladnoj klupi i čekala voz u Novom Sadu. Mrzela sam stanice, vozove i odlaske. Podsećale su na rastanke i suze u očima, sve do tog trenutka. Nije bila gužva te sam ga odmah primetila. Samo mi se blago osmehnuo i stao kao i večeras. Kada smo ušli zadesili smo se u istom kupeu. Niko ne bi pomislio da ćemo se ikada više sresti. Ali jesmo. Često smo se posle toga čuli i viđali… Pa, do trenutka kada je otputovao.
Potpuni stranac iz voza postao mi je veoma draga osoba. Ili možda nešto više. Kao ni sada, ni tada nisam o tome razmišljala, niti sam mu nadevala titule. Šta god smo bili, nije imalo naziv, ali jeste osećanja. Izgleda da se nisu izgubila s godinama koje su prošle, samo su se pritajila.
Ruke su mi hladne i uzima da ih zgreje. Od dodira jeza mi prostruji telom. Uzimam gutljaj pića da se smirim. Ne pomaže. Ruke mi se znoje. Kako u klubu postaje sve glasnije, naginje se ka meni i priča mi na uvo. Osetim mu topli dah i više ne vladam sobom.
Poljupci koji su usledili najavili su ostatak večeri. Znao je da mi je bio neophodan i odveo me je da stvorimo još jednu našu noć, kao što smo stvarali one minule. Vratio se kao duša u klonulo telo. Oživeo me, oživeo sve.
Samo toliko smo imali. Jednu jedinu noć. I ponoviće se prošlost. Otići će, možda ću ga nekad opet sresti, a možda će samo ostati da živi u mojim snovima. Ipak, ne marim za to i nimalo se ne kajem, u tom trenutku bio je tačno ono što mi je bilo neophodno.
Jovana Jovović studira novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Možete ih pronaći na njenom blogu. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.
