Ja sam prestala da te volim u noći kada su se zvezde snebivale poput onih rumenih deveruša na onim dugim, kič svadbama. Najednom, kao da nisam volela, iscurela su sva osećanja iz još uvek vrelih nedara.
Prosula sam za sobom sve reči, okovala sam zanavek tvoje puteve njima. I gde god život bude hteo da ga živiš, živećeš sa mojim izrečenim i neizrečenim oblicima ljubavi.
Ti, ljubavi, ti čoveku moga života vredan, ti pratiocu moga hoda, dovršavao si nepostojeće puteve tamo gde su moje želje čeznule da kroče. I hodala sam putevima koje si gradio za mene – sastavljene, ne od maltera, ne od betona, već od čvrstog imena ljubavi.
Ja sam prestala da te volim onda kada je sumračak gutao, ozlojeđenim ustima, pune ulice smrznutih ljudi. Kada se sneg pretvarao da pada.
Prestala sam da te volim jer danak bogu nisam znala da ukradem više i ostala sam da drhtim, nalik onim grančicama, možda tužne vrbe, što zauvek piju rečnu vodu.
Svaka je noć gadna za sebe i po nekog još. Ova je naša častila zimom i tišinom koju nisi znao da ugušiš. Ljubavi, ti što te volim, noć me od te’ uzela, naterala da prestanem da volim.
Život je jedan, život je jedan...
Šćućrena poput izgorele vatre u kaminu, naše su oči upale i jadne gledale u pravcu gde nikada neće stići. I ostala su dva tela, jedno na izmaku dana, drugo na izmaku života, da zajedno ljubav more.
Pazarili smo poslednje i jedine siluete sreće kod “Pijačarke Noći”, na tezgi gde plaćaš ono što te boli. I nismo se zaustavljali. Trošili smo sve što smo za crne dani krili kad se jedan od takvih neizbežno otrgao nesreći i uselio u nas. Postali smo podstanari ulice slepe, a tako sam još dugo mogla da te volim.
Ja sam prestala da te volim kada su me nadjačali svi životi kojima sam živela za tebe, prestala sam da gorim i od ljubavi i od vazduha i od pokreta. Sve je utonulo kada je život izašao iz mene… ostao si sam. Dok sam se koprcala i mučila da živim još delić namenjenog, rodila sam ti ljubav svoju da tik uz tvoju gori dok te ima.
Neveseo si počeo da vrištiš. I nisi kleo mene, nisi mi ništa uzeo za zlo. Znao si i sam da sam mogla još sto života da te volim, samo da sam ih imala kao što sam ovaj proživela na pola. Znao si da gubimo podjednako. I zato su tvoje suze, niz naborane obraze, kao kroz korita rečna, tekle za mene koje nema.
Ti, ljubavi, ti čoveku mog života vredan. Život je jedan, život je jedan. Ja sam ga dobila na pola. I tako sam na kraju te celine prestala da volim.
Oprosti mom iščeznulom životu što sam prestala da te volim. Oprosti, ljubavi, oprosti što izvan života ljubav ne može da postoji. Oprosti što te zauvek ostavljam da pazariš boli, kad se povuku i svetlo i ljudi, kad ostaneš sam, kod pijačarke zvane “Noć”.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
