Verovatno samo treba da kažem “nikad” i završim tekst. Ali, hajde da se ipak, po ko zna koji put, pozabavimo ovom temom koja ne da je prevaziđena nego pitanje fizičkog izgleda nikada nije ni trebalo da bude postavljeno u kontekstu toga šta je normalno, a šta ne, i da li je svako od nas samo to kako izgleda i ništa od onoga što nosi u sebi.
Drugačije uvek bude primećeno. Prosto, jer se izdvaja, a ne stapa se u masu. Ceo život se trudimo da budemo drugačiji i posebni, iako to od rođenja već jesmo, ali zanimljivo je kako i u tom drugačijem vidimo pozitivno i negativno. Kul je da u moru ljudi koji prate iste trendove, samo ti budeš odevena drugačije (pritom, ne kao neki frik nego skroz fešn), kul je da u moru devojaka koje nose dugu kosu, samo ti nosiš super slatku kratku frizuru u nekoj ludoj boji i to sa osmehom i stavom da izgledaš kao milion dolara (što i jeste tako, jer si to što jesi i pratiš svoj osećaj). Ali nije kul da u moru strejt osoba ti ne budeš strejt. Nije kul da u moru zgodnih mršavica ti imaš salo na stomaku ili kukovima. Shvataš poentu? Drugačije je u redu, ali samo ako i dalje postoje neki standardi. Dvostruki standardi, očigledno. I sad mene zanima, kako u takvoj toksičnoj atmosferi ostati normalan, samouveren i pun brige i ljubavi prema sebi? I iako ima svetlih body positivity primera, mnogi i dalje preziru druge čiji fizički izgled nije prema njihovim standardima, a još je opasnije što neko prezire sebe zbog istih tih standarda koje čak nije on sam ni postavio. Šta je starije, telo ili standard kako telo treba da izgleda?
Body positivity je bio glavna tema 2019. godine, baš kao što je self love ili self care to ove godine, naročito zbog svega što se izdešavalo. Super, da se pomisliti, najzad se bavimo važnim temama, pričamo o važnim stvarima, trudimo se da ispravimo iskrivljenu sliku… Skeptik u meni je stava da džabe mi teoretišemo, ako u praksi od toga nema ništa. Džabe pričamo, ako ne verujemo. Džabe aplaudiramo, ako i dalje skrivamo svoje viškove iza slojeva odeće jer nas je sramota od drugih i plašimo se šta će drugi pomisliti o nama. Kada bi svako gledao svoja posla i kada o ljudima ne bismo prosuđivali na osnovu fizičkog izgleda, svi bismo voleli sebe, svi bismo bili puni samopouzdanja, a ova pitanja se ne bi ni postavljala – sve što vidiš oko sebe, sve je to normalno! I imati manjak kilograma i imati višak kilograma, i biti visok i biti nizak, i imati strije, celulit, bubuljice… Koga briga ako si dobra osoba i ako volim da provodim vreme sa tobom?!
Ja nisam ni mršava ni debela. Samo sam malo chunky. A tih nekoliko kilograma viška mi smetaju isto koliko mi smeta i to što ne mogu da se fokusiram na zdravlje pre nego na taj fizički izgled. Jer u tome jeste poenta – jesti pametno i vežbati zbog zdravlja, a ne zbog mršavljenja i uklapanja u standarde lepote. Ne mogu da pričam o onima kojima pak smeta što su mršavi ili koji imaju bilo kakvih poteškoća sa kožom. Sve je problem ako se tako predstavi, kao što je i sve normalno, ako se tako predstavi.
Kao što bi rekla Billie Eilish, nije moja odgovornost šta ti misliš o meni. Ljudi će imati mišljenje o tvom mišljenju, o tome šta radiš, o tome kako se oblačiš, imaće mišljenje o tvom fizičkom izgledu – a neće znati ništa o tebi.
U redu je imati mišljenje, naravno, ali tvoja odgovornost je samo za to šta ti misliš – o drugima, ali i o sebi. Možeš li to da popraviš? Razmisli.
Fotografije: unsplash.com
Ivana
