Izaberi ovu BOJU ako želiš da deluješ SAMOUVERENO i COOL!

Samo za prave HEDONISTE: Kako da napraviš najbolju KAFU ikad!

#BFFOREO FOTO-KONKURS: Budi zvezda modnog editorijala sa svojom najboljom drugaricom i osvojite LUNA play plus!

Ovaj puder možeš nabaviti u svakoj drogeriji – a koriste ga i poznate dame! Pronađi svoju nijansu!

We love: Čuveni Crushed Lip Color ruževi brenda Bobbi Brown stižu i kod nas!

Detaljan vodič za odabir pudera prema tipu kože – koji će ti savršeno odgovarati!

Vodič kroz modele cipela koje će savršeno pratiti tvoje autfite tokom cele letnje sezone

Testirali smo omiljene beauty proizvode Sare Jo! Ovo su naši utisci (VIDEO)

Kućna metoda uklanjanja neželjenih dlačica koju još nisi isprobala – a koja zaista radi!

Beauty trendovi 2018: Copy paste ili ostati svoja?

Nos zabijen u ponos

Nos zabijen u ponos

Legla sam; bila sam gladna te nisam mogla da zaspim, a previše mi se spavalo da bih ustala da jedem, stoga je logični izlaz iz te, zamalo, unakrsne vatre, bio da vam nešto napišem.

Glad i spavanje; tek dve vitalne potrebe kojima, u mom slučaju, još jedna vitalnija prkosi: pisanje.

Sve je počelo ovako, spotakao mi se o pamet naslov teksta: Nos zabijen u ponos. Odmah sam slikovno sebi to dočarala, ne i kako bi moglo da zvuči. Više nekako volim kada imam sadržaj, a naslov ne, no da imam naslov, a da sadržaj bude tek slika bez tona i daljeg razvoja.

Međutim, ne znam što vam ne bih i u tom slučaju napisala nešto. Možda vas baš onda i najviše naučim nečemu. Kuća se, vidite, i bez traženog materijala gradi; pa, zar upravo to ne činim trenutno? A, kako sam počela ‘mesto te kuće možda izgradim i palatu. Ko zna unapred gde ga jedan korak može odvesti?

Da, vizionari. U budućnost gledaju oni (pitanje je koliko pogađaju, a koliko sad omašuju), u prošlost zure nostalgičari – dok je gledanje u sadašnjost rezervisano za mudre.

Nek gleda gde ko hoće – ja neću, neću da se ne iznenađujem. Zakoračim na slepo, ako je milina, smejem se, ako peče kukam.

Ne zabadam nos…

Što bih uopšte i dovršila ovu rečenicu?

Već kad smo kod nosa koji je u naslovu između ponosa, valjalo bi i da vidimo šta traži tu.

Evolucija seksualnosti kroz pucanje postavljenih ograničenja:

Oslobođenje uma. Nagli okidač. Povrh svega kolektivni. Prelazimo od retkih slobodoumnih individualaca na širi spektar, zamah pokidanog lastiša – uzdah, predah. Nema srama. Nema osude. Nos mož’ baš slobodno svud’ da mećeš, osim u tuđe živote (mada ga tu najčešće i pronalazimo), al’ međ’ tuđe noge – samo izvol’te. Stvar više ovisi o ukusima i saglasnosti hoćeš li ga ili nećeš tu staviti; nekako više nema veze sa dozvoljenim ili zabranjenim. Od šokantnih zapisa Markiza de Sada doputovali smo do, gotovo, legalizacije istih.

unnamed15 Nos zabijen u ponos

Nikad konačno čovek i nikad u potpunosti životinja

Kažu, došlo je takvo vreme.

Kažem da je vreme samo ogledalo psihe onih koji ga čine. Doba koje smo stvorili, jer smo tako hteli. Potiskivanje nemoralnog i nenormalnog završilo se odjekom nervoze; kolektivna neuroza. I tako se stvarao svet po liku čovečijem, po uzoru unutrašnjosti svega divljeg u nama; divljine prigušene društvom.

Čoveka smatram razvijenijom životinjom; nisam pristalica objašnjenja nastanka života po Genezi, niti po bilo kom drugom verskom zapisu. Sticajem okolnosti, čovek se zanjihao na dve noge, ustao, progovorio, postao svestan svog pećinstva, i osmislio raznorazna pravila ne bi li glupost pretvorio u pamet, krvoločnost u manire. Da li smo time zaista mogli da uništimo životinju u čoveku? Primera koliko ‘oćete, odgovor je jedan.

Ruso nije ništa video zlog u takvom, recimo, priodnom čoveku, u svom hipotetičkom postavljanju nepostojanja ustava i zakona. Svaka je borba, u tom kadru, vođena nesvesno radi opstanka i opravdiva je nesvesnošću. Sve to međutim važi u fiktivnom prostoru koji prethodi društvenom ugovoru. Recimo kako je čovek zloban kada je svestan i da se takva zloba već ne opravdava. Sa te tačke gledišta; ne znam baš gde smo bili krvoločniji i licemerniji, da li izvan ili u društvenom ugovoru. Još jednom do odgovora putujte sami.

Moralni steznik, sami smo ga stavili; i bilo je sasvim očekivajuće da ga postepeno labavimo, sve dok ne olabavi do granice postojanja. Prvo smo se čudili, kudili, i podsmehivali se, kada je drugima pucao; kad pokidamo sve do poslednjeg, nikog više neće biti da se smeje. Tako i nastaju norme. Uobičajnost i učestalost određene pojave stvaraju normu. Nikada onda ne polazite od suprotnosti istih da bi vaša kritika bila uvažena.

Čovek je ujedno i pećinac i deo kulture koju je zasnovao; te se dve karakteristike ljudske krovolčno već dugo nadjačavaju. Kad oslobodimo divljaka i narušimo moral; za taj se isti moral hvatamo ne bi li smo pokazali da smo ljudi. Kad moral krene da guši sve što je divlje u nama, onda zver nastupa.

Bilo kako bilo; budite najpre svesni kako je svet u kome živimo odraz naše psihe, kako se epohe stvaraju u zavisnosti od potreba koje imamo.

Nikad konačno čovek i nikad u potpunosti životinja.


Elena Ederlezi

Editors choice