Eh, skinula bih ja sve to, ali jedino mi uspeva da skinem gaće, kad ne moram da ih nosim. Mogu i te kilograme da skinem, znam, nego me mrzi. Nije baš ni da mi nešto smetaju. Udobna sam, kao što i izgledam. Nisam kao one fejk fotelje, što deluju kao punjeni oblak, a kad sedneš, ono maskirana sprava za mučenje. Mogla bih verovatno i neku intervenciju sebi da priuštim, malo da se ispeglam, šta fali? Al’ ne mogu, zbog principa. Ne peglam NIŠTA.
View this post on Instagram
Nije ni da razmišljam nešto naročito o borama, kilogramima i gaćama, ali vidim da se ženski svet baš bavi ovim pitanjima, odnosno, da je glas realnog ženskog sveta sve prisutniji i da govori o pravu žena na starenje, višak kilograma i XXXL gaće. Sa čipkom. Pročitah neki tekst o tome kako je Monika Beluči omatorila i kako je njena šetnja crvenim tepihom (sa borama, viškom kilograma, a verovatno i gaćama) baš ozlojedila pobornice večne mladosti, koje su u prethodnim životima verovatno bile maštoviti inovatori poznatih brendova, kao što je Gvozdena devica, recimo. Ma daj, pa Monika je samo ostarila, nije se pretvorila u nekog drugog. Mislim, lako je matoriti kad si Monika. Svi mi matorimo koristeći materijal koji imamo. Eventualno se pretvorimo u svoje majke, ali nema nade da ćemo se pretvoriti u matoru Moniku. Nosićemo bore i kilograme koji su nam zapisani u genima (ako ih ne napadnemo skalpelima, botoksima i trakama za trčanje – čuj mene, spravama za mučenje, mislim, trakama za trčanje). Ne verujem ja u to, ali neka svako veruje u šta hoće, neka svako radi ono od čega se oseća bolje (ili makar dobro) i neka svako propoveda svoju istinu, amin, na to svi imamo pravo.
Ali, ako ostanemo na stazama majke prirode, bez preduzimanja drastičnih intervencija, još nešto nam je svima zajedničko – svi nosimo gaće.
