Bez maski, kontakt sa svetom bio bi gotovo nemoguć. Zamislite da svi idemo okolo, listajući se neprekidno kao otvorena knjiga iz koje se naši doživljaji i osećanja prosipaju nekontrolisano. Stanemo sa nekim da porazgovaramo i vrisnemo zaprepašćeni šta ti se dogodilo, izgledaš užasno, a on nas prvo udari razljućen našim netaktičnim komentarom koji je pogodio tačno u bolno mesto, a onda se rasplače i zbog svog postupka i zbog svog stanja. A mi ga možda zagrlimo i rasplačemo se sa njim ili mu kažemo da odjebe sa svojim sranjima i da smara nekog drugog. Pa ljudi bi se raspadali na sve strane od količine emocija koje se slobodno izlivaju i ličili bi na gomilu ludaka, ili na obdanište bez vaspitača i strukture.
Maska je oruđe ega
Dakle, maske su neophodne. Gard je neophodan. Kontrola osećanja i reakcija, takođe. Nije predviđeno da budemo deca, osim dok smo deca – a deca su pod nadzorom odraslih i oslanjaju se na njih da im obezbede strukturu i funkcionisanje, dok i sami ne porastu i ne nauče da biraju maske i kontrolišu osećanja i ponašanje. Mi računamo sa maskama. Ali ih isto tako i dobro zapažamo, ako nas zanima da obratimo pažnju. Maske isto tako dozvoljavaju da se napravimo ludi i iskuliramo, a da nikoga ne povredimo svojim nedobrodošlim zapažanjima.
Takođe dozvoljavaju i da pogledamo kroz njih i zadržimo pogled, ako ugledamo potrebu za pažnjom. Jer ispod providne maske je neko koga znamo i za koga možemo da procenimo u kakvom je stanju baš po maski koju nosi tog trenutka. I tada samo treba da odložimo svoju masku i sačekamo. Sagovornik će učiniti isto, pre ili kasnije. Maske su korisne, ako ih ne navlačite jednu preko druge. Jer odmah ispod maske morate biti vi i niko drugi.
Izvori fotografija: wallpapersdb.org, weheartit.com
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
