Verujem da niko nije imun na nju. Letnja kiša donela je sa sobom bujicu starih osećanja koja su kao bumerang vratila uspomenu na staru, izgubljenu ljubav. Kao mazohista vršila sam na sebe pritisak da se prisećam i najtužnijih trenutaka pored njega. Iako odavno već nije tu, njegov miris još uvek osećam čim padnu letnje kiše.
Trgnuvši se iz zanesenosti, pogled mi se zadrži na kutiji. Visoko postavljena na ormanu, kao da me je dozivala da zavirim u nju. Mala stvar, a meni od tako velikog značaja, jer u njoj stoji ono što je meni sve – prošlost. Retko spominjem, ali dolazim u iskušenje da svima ispričam baš sve.
U uglu sobe, na vrhu belog ormana stoji sama i puna prašine, puna uspomena. Pomišljam da je otvorim, pogledam u nju i setim se. Pokleknula sam, otvorila sam kutiju i ponovo oživela uspomene. Osetim kroz telo nešto što ne mogu opisati rečima, energiju koja pucketa i ubrzava mi srce.
U kutiji poznate stvari… Plišani meda, prsten, ispresovana karta i neka cedulja. Na cedulji poznat rukopis i reči upućene meni: “Voleću te i onda kada me budeš tražila u kutiji sećanja”. Bezbroj slika, pisama…
Želim vratiti sve te divne uspomene, ali osetim na obrazu kap i oči govore sve. Suze više nisu moje vlasništvo, baš kao ni on. Želim da mu kažem da sam srećna, da sam mu oprostila i da ne brine. I dalje mislim na njega. Uvek će ostati deo mene. Olako smo pustili da nas ponesu prolazna osećanja i prekrije nas veo zaborava.
Trebalo bi sve to baciti, ali isuviše sam slaba. Neka je, nek´ stoji na starom dobrom mestu, tu je sačuvana od svih.
Ponovo je lepim, bezbroj puta, obećavajući sebi da je neću više nikad otvarati i osetim nečije prisustvo… okrećem se, pored mene samo kutija i sećanje… Znam, tu je.
Anja Križan je studentkinja novinarstva, večni sanjar, romantik i hedonista, zarobljena u sopstvenoj bajci. Njena izražena intuicija i želja da svet bude bolji i lepši vodi njene reči po papiru. Voli iskrenost, dobrotu, neiskvarenost. Ne voli laž, diskriminaciju i agresivnu glupost.
