Zdravko Čolić opevao je april u Beogradu. Ne bez razloga, naravno. April je mesec u kome se usnuli grad budi, energija poteče, a nova generacija beogradskih lepotica po prvi put pokaže kolena na gradskim ulicama. Ali ono što me čudi je kako niko nije opevao, niti opisao novembar u Beogradu. Kako se primiče novembar, osećam, kao i svake godine, da đavo počinje ples sa Beograđanima, koji će trajati naredna četiri meseca, pa možda i koji dan preko. Verovatno nema mesta na planeti koje toliko kao Beograd, podseća čoveka da svako osećanje, svaka boja, ljubav, sreća i poletnost imaju i svoj drugi pol. Zato se Beograđani u periodu od aprila do oktobra osećaju kao šetači po rajskom vrtu, a od novembra do marta kao davljenici u septičkoj jami. Taj dualitet Beograda je njegov usud. Kada Sunce početkom novembra zalupi vrata našem gradu, počinju jesenje bljuzgavice i beskrajno sivilo napada sa neba, izbija iz zidova, šahtova i namrštenih lica. Čovek slobodnoga duha, oseti se kao zlostavljano dete, koje krepava radeći na ogromnoj mašini tekstilne fabrike u zenitu industrijske revolucije, negde na engleskoj obali. Toliko nijansi sive boje ne može prikazati ni najsavremeniji monitor pravljen za grafičke dizajnere. Nebo dobija boju sovjetske hartije, na kojoj su štampani Staljinovi portreti. Smog se nad nama navuče poput gigantske posivele krpe, koja izgleda kao zavesa u studentskoj kantini u Moldaviji. U novembru na scenu stupa i satanski beogradski saobraćaj, čiji je pohod na naše nerve nezaustavljiv. Mostovi se pretvaraju u tamnice ljudskih duša, a gradske ulice u tužne parade beznađa, kojima promiču hodajući podočnjaci. Kad ustanete, imate osećaj da nije ni svanulo, a parkić ispred zgrade vam liči na travnjak na Foklandskim ostrvima, koji ste gledali na Discovery-evom dokumentarcu o fokama.
Kako se odbraniti od svih tih zlih sila, koje su ipak neizostavan deo života? Pa… Probajte da se zaljubite, jer ako vam to uspe, ništa drugo ionako neće biti bitno, niti će uspeti da vas iznervira! Čak i novembar daje neke fenomenalne prilike za to. Tiskanje pod kišobranom, skrivanje od pljuska u memljivom ulazu, ponoćna šetnja po pustim ulicama, samo su neke od mogućnosti da u ovom periodu osetite lepotu življenja. Da ne govorim o bioskopu. Deljenje kokica u njemu romantičnije je od Ajfelove kule. A ako imate i kola, eto igranke – ukoliko je sadržaj na suvozačkom sedištu kvalitetan, gužva na mostu može vam biti veliki saveznik. Ako ste mužjak, a nemate ni kola ni koga da ćapavate pod kišobranom, i dalje postoji rešenje! Pa ima li išta bolje od starog dobrog beogradskog brenda – bleje sa drugarima iz kraja, pod nekom grafitima išaranom nadstrešnicom, kada sirovim rečnikom prepričavate nekadašnji alpinizam po venerinim brežuljcima? Jes’ da se ne zna ko više laže, ali teško da ima zabavnije diskusije!
Sve to bi trebalo da vam pomogne da pregurate mesec. A onda sledi zabava – čuveni decembar, mesec snegova i sumiranja utisaka iz prethodne godine, kupovine nečega što vam ne treba, onim čega nemate i mesec euforičnog iščekivanja čarobne novogodišnje noći, koja, ruku na srce, nikad ne ispadne toliko čarobna (ali nema veze, lepa je dok se čeka).
Izvor fotografija: instagram.com
Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.
