Borimo se i to ne kao na sportskom terenu, nego kao u areni. Za egzistenciju, za uspeh, za porodicu, za osvajanje statusa ili samo mesta pod suncem.
Čak i kad se borimo za ostvarenje svojih ciljeva, borba nije do kraja pozitivan koncept.
Jer, suštinski, za borbu je potreban protivnik.
Borimo se protiv okolnosti, protiv ograničenja.
Borimo se da očuvamo odnose, da spasemo brak.
Borimo se protiv neuspeha, na svakom terenu.
Borba uključuje i poraz.
A sve može da nas porazi. Okolnosti, sudbina, ljudi oko nas.
Borba je poražavajući koncept. U borbi smo usko opredeljeni.
Ili ćemo pobediti, ili izgubiti.
Nadgradnja tog koncepta je još negativnija.
Ako izgubimo borbu, ne znači da smo izgubili rat.
A u ratu se gine. Ako ne stradamo mi, stradaće naš protivnik.
Bolje on, nego mi.
I eto nam planetarnog, kolektivnog, globalnog koncepta, u kome je neprijatelj svako ko nije na našoj strani. Neko ko treba da strada, umesto nas.
Da li vodimo svoju borbu? Ili samo doprinosimo njihovom ratu?
Da li smo spremni da napustimo borbu?
Da promenimo koncept, da rizikujemo sa novim pravilima i novim stavovima, iako ih ostali ne menjaju?
Ako smo se totalno umorili od gluposti i surovosti, onda jesmo.
Vreme je da koncept borbe zamenimo konceptom igre.
I šta smo time zapravo promenili?
Za početak, sve ostaje isto, na površini. Ljudi se i dalje bore do poslednjeg daha u svim životnim borbama.
Ljudske drame svedoče o ozbiljnim žrtvama i gubicima u borbi.
A pošto se ne borimo, možemo da posmatramo sa strane i da svedočimo. Kad se umirimo i prestanemo da dramimo, da delujemo pokrenuti strahom, posesivnošću, gramzivošću ili prosto navikom da reagujemo na isti način, svedočenje će nam slomiti srce.
Jer ne možemo da spasimo svet. Ni da ga promenimo.
Osim što možemo. U sopstvenom umu, u sopstvenom srcu i telu, u svom životu u svom svetu. Da umesto bezumnog učešća u nečijem ratu, igramo kreativne igre u kojima biramo saigrače i niko nam nije protivnik. U kojoj nema poraza, nego lekcija, nema osvajanja i dostizanja, nego zadataka i misija, u kojoj prepreke nisu nagazne mine koje moramo da izbegnemo, nego izazovi kojima želimo da se odazovemo.
Kako ćemo se igrati sami, u svetu punom boraca, koji drže gard i vrebaju protivnike?
I te kako ćemo se igrati sami. I dešavaće nam se da poneko, zainteresovan i radoznao, spusti gard, da nam priđe i pita nas šta to radimo i kako nam ide. Privlačićemo sebi srodne duše, koje odavno osećaju da su se umorile od borbe, a da nisu dostigli mir, zadovoljstvo i sreću za koju su se borili. I one koji tek ulaze u borbu, osećajući kako to ne može da bude sve što se u životu nudi, da mora da postoji nešto više, nešto sličnije bezbrižnosti, radosti i bezbednosti, koju su izgubili čim su napustili detinjstvo.
Kao i one koji nikada i nisu znali ni za šta drugo, osim za otpor i strah, pa se osećaju bolesno i depresivno i traže lek.
Imaćemo pune ruke posla sa uključivanjem u igru ljudi koji se ne osećaju dovoljno kao ljudi, osim u našem društvu.
Jer, igranje je lako. Učenje kroz igru je zabavno, čini da zaboravimo svoja ograničenja i da potražimo kreativna rešenja, drugačiju perspektivu. Da posmatramo sebe, ljude oko sebe, svet i sudbinu drugačije – kao potencijalne saigrače, trenere, prilike za vežbanje i isprobavanje, mogućnost da ispoljimo najbolje u sebi.
Igrači ne pristaju na ultimatume i kompromise, oni pronalaze druga rešenja. Ne primaju se na ratni scenario, nego pišu svoj – i stalno nešto dodaju, menjaju i popravljaju. Igrači ne znaju kako će se igra okončati – jer niti će izgubiti, niti pobediti, a sigurno će mnogo naučiti. A igra se ne završava, nego širi, nadrasta početne zamisli i ciljeve, uključuje sve više zainteresovanih, preinačuje se i prilagođava, stvarajući mogućnosti, odišući magijom lepote, nežnosti i dobrote.
Borci su namršteni, ljuti i zabrinuti, a igrači osmehnuti, svesni i spremni. Predajte borbu i započnite igru.
Da se stvarno osećate kao čovek.
Izvor fotografija: pinterest.com
