Ovih dana digla se velika prašina i puno se priča o tome koliko novinari koriste twiter i druge društvene mreže kao izvor informacije. I to je super. Pratimo svetske tokove i tendencije. Međutim, čini mi se da se jedna stvar olako zaboravlja i preko nje se prelazi, a to je da je novinarstvo kao profesija, nikad niže u smislu cenjenosti profesije, kvaliteta kadra, a samim tim i zaštićenosti i kvalitetne zarade za novinare. Imamo dva novinarska udruženja koja se bave Željkom Mitrovićem i njegovom jahtom, a pomalo se bave i polutkama, zimnicom, ali i popustima na karte za belosvetske muzeje.
Dok pričamo o jahti i zimnici, prebijaju novinare gde god neki demonstrant stigne. Isto tako, jadan je osećaj i kad čujem da je neki medij otpustio 50 ili 100 novinara, ili su im smanjene, i ovako jadne, plate zbog krize. Sa druge strane imamo i nedodirljiva TV lica koja tuku ogromne varijabile iliti stimulacije, a da ne bi platili poštene trkače koji nam svaki dan donose vesti, “Javni servis” raspisuje konkurs i pali neke klince da će ih zaposliti posle probnog perioda od tri, šest ili devet meseci. Naravno, za to vreme oni treba da budu srećni jer rade u Javnom servisu evropske Srbije i ne treba da pitaju zašto nema honorara ili, ako i primaju neku bedu, zašto ona kasni po šest meseci. Naravno, onda će u nekom trenutku neko da se seti da treba smanjiti broj zaposlenih u tom istom servisu i tim istim napaljenim klincima neko će se zahvaliti na saradnji i naučiti ih bitnoj lekciji – da u životu da niko nije nezamenljiv.
Do tada mi ćemo da pričamo da li treba slike da kačimo na fliker ili ćemo moći da ih skidamo sa facaknjige, i molićemo gdina Zukemberga da pojača rezoluciju kako bi mogli da ih metnemo u novine.
Nije bitno što razni šloseri rade kao novinari u srpskim medijima, i što školovani i talentovani novinari kada vide da nema tu ‘leba za njih, izađu na taksi ili otvore piljarnicu. O tome nema razloga da se brine, jer je budućnost profesije svetla.twit
Manipulacija novinarima je isto tako zanimljiva tema. Razne službe su to radile oduvek, ali danas je sve toliko devalvirano da poslednji seoski političar može da tutne nekom “kolegi” 100 evra u gornji džep košulje i da ga ovaj ne pomene u kontekstu koji može da ugrozi lik i delo. Vešti PR menadžeri isto tako koriste lov u mutno, pa i za manje pare završavaju šta im je bitno. Pretnje i ucene istih postale su deo folklora.
Neki od likova iz romana J.K.Rowlinga doći će i čarobnim štapićem srediće situaciju u srpskim medijima, i novinarstvu će vratiti dostojanstvo koje je nekada imalo, a ima ga i dalje na nekim drugim meridijanima. Moraćemo istog tog lika da zamolimo da sredi i to da se ne pojavljuje baš svako ispred kamere i ne maltretira široke narodne mase glupostima i zagađuje etar lupetanjima.
Dok ne dođe taj čarobni trenutak, pamet u glavu i dupe uza zid, i gledajte da tvitnete ponešto na nekom haštagu da ne bi bili glupi u društvu i da ne kažu da ste zaostali i primitivni. Takođe, dok ne dođe taj trenutak najiskrenije će mi biti žao kada vidim da klinac sa Kosova preko tvitera ponizi komplet sve srpske medije i objasni im šta znači izveštavanje i kako nije sve u satelitskim linkovima i ostalim pomagalima, već da moraš upotrebiti nešto što imaš u sebi i da reaguješ u pravom trenutku na pravi način. Našim novinarima je najlakše da dovedu dvojicu na trosed i bace im kosku da se ovi svađaju, a zaboravili su kako se piše vest, i da od vesti sve počinje. Zaboravili su da analitičar treba da prokomentariše vest, ali samo ako je ta vest valjana.
Jednu veliku lekciju naučio sam od velikog, i sada pokojnog, sportskog reportera Radio Beograda, Jordana Ivanovića. U to vreme nije se puno pojavljivao u redakciji i pravljen je raspored za prenose. Na mene je došao red da debitujem u emisiji “Vreme sporta i razonode” i prenosim utakmicu Železnik-Budućnost iz Podgorice. Do tada sam ja imao već neke prenose u mikrofonu, ali savet koji ću pamtiti celog života bio je: “Sine, samo nemoj da lupetaš.” Molim vas, drage kolege, koje ćete sigurno imati šta da kažete, bože me prosti, tvitnete na ovo moje izlaganje, i razmislite svaki sledeći put kada treba nešto da prenesete svojoj publici o ovoj prostoj rečenici.
Ovo je bilo vrlo emotivno napisano i podstaknuto raznim skorašnjim događanjima, tako da se stvarno izvinjavam jer tema nije lajt. O silikonskim grudima ću pisati drugi put!
Vedran Ivanković je novinar, PR menadžer, producent, kuvar i još po nešto. Voli da pametuje, zato valjda ovoliko i piše. Kaže: “ Da nije neko uzeo pre mene nadimak Bedno piskaralo, zamenio bih Lajavog krelca na koga podsećam s vremena na vreme.”. Činjenice su svetinja, komentari su slobodni!
