Sitniš, to je ono što živahno zvecka u kasici života. Ništa veliko ne mogu da usitnim i podelim sirotinji, lažnim prosjacima i uličnim sviračima. Nikome ne mogu da kažem ne kidaj mi perle, ne obijaj mi kasicu, ne budali, jer možda sutra smrt. Ali zato sebi govorim, ne kidaj se, čak ni zbog onog što silno želiš, ne budali, ne umiri dok ne moraš.
Pravo mi je novogodišnje raspoloženje, apokaliptično. Izula sam se na pragu ere Vodolije i od sada idem bosa. Ionako, malo-malo, pa me nešto izuje, a gola idem već odavno. Sledeće što me bude zveknulo, izuće me iz tela.
Imam samo jednu želju. Da vozim kamion. Uuuu, to bi bio momenat! Dijamant među momentima! Privezak na ogrlici duše.
Da se popnem u kabinu, kao da sam se popela na sprat kuće, da sednem pred šoferku veličine izloga, sa retrovizorima veličine ogledala u kupatilu, da položim dlanove na volan veličine kormila. Da startujem mašinu, da je slušam kako mi bruji u mozgu, da osetim kako mi vibrira kroz telo, da dodam gas, da zakotrljam točkove, kao rulet da okrećem. Da mi zalupa srce u grlu, ne zato što se gušim od neizraženih osećanja, nego zato, što, jebote, vozim kamiončinu, kao kuću da vozim!
Ne maštam ja da orem drumove, samo jedan krug ‘oću. Ako ne može krug, onda dva metra napred, dva nazad, dosta mi. Ne sanjam velike snove, veliko se ne niže na ogrlicu, ali sanjam da vozim kamion. Baš veliki.
Naslovna fotografija: instagram.com/fashionsummerweek
Aleksina Đorđević
