Da li sad Brus Vilis misli, ah šta mogu deca da vam prirede, niko ne može? Njegova i Demina ćera, šetala je Njujorkom bez brusa, tojest, u toplesu i suknji, što je potpuno okej, jer je mlada i vitka i grudi su joj lepe. Samo, trebalo je da bude bosa, zarad potpunog estetskog doživljaja, a imala je na nogama neke stvarno ružne šiljate baletanke.
Ali nije se ona skinula tek tako, mada meni ova moda izgleda savršeno za leto i volela bih da je usvoje devojke širom sveta. Kad bi skidanje na ulici bilo potpuno uobičajeno, prestalo bi da bude izazovno, mada bi možda masovno parenje očiju izazvalo dodatnu masovnu frustraciju, barem dok se ljudi ne naviknu da telesnost, seksualnost i lepota zaslužuju poštovanje i divljenje, a ne kidisanje i divljanje.
U našoj (misim zapadnjačkoj) kulturi, međutim, nije ni normalno ni uobičajeno hodati go ili poluobučen, osim u nudističkim kampovima i naseljima. Golotinja ima pornografski kontekst, a oblačenje se osmišljava tako da pokrije a dovoljno otkrije ili nagovesti, žene se trude da se namontiraju tako da što više izgledaju seksi, odnosno jebozovno. Nudizam je demistifikacija golotinje, obesmišljavanje oblačenja u svrhu telesne promocije, izazova i erotike, a ogoljavanje u javnosti je obavezno izraz protesta.
Tako je mala Brusova odbacila brus da bi protestovala protiv objavljivanja slika nagog tela na Instagramu. Prošetala se u toplesu, ispazarila, slikala se, tvitovala i uopšte bila vrlo društveno angažovana i aktivna.
Naravno, takve akcije imaju smisla samo ako ih sprovodi neko popularan, ili kome su barem roditelji popularni i ako se to dešava barem u Njujorku.
Od ledi Godive na ovamo, to vam je tako. Ženski aktivizam kroz golotinju šalje važnu društvenu poruku. Pa čak i ako se radi o društvenim mrežama.
Protest protiv cenzure ne može bez lepih sisa.
Pitam se šta bi bilo da debeljuce organizuju neki golišav protest protiv terora moderne mršavosti, protiv savremene estetike manekenske vitkosti, za slobodu obične, svakodnevne lepote većine žena na svetu. Za sada, ovakav vid promovisanja realne nesavršenosti, odnosno aktivizma za podršku običnoj telesnosti, sprovode umetnički fotografi, serijama fotografija na kojima se afirmativno prikazuju ženska tela nakon porođaja ili običneih žene sa običnim viškom kilograma, koje nisu ni mlade, ni manekenke, ni poznate.
Sumnjam da će obična nesavršenost ikada dobiti bitku protiv modnih diktata, jer to je bitka protiv industrije koja odlično zarađuje na ženskoj potrebi da se koriguje, utegne i podmladi, nasuprot svesti o tome da treba da se dobro osećamo u svojoj koži, takve kakve jesmo.
Slike golišavih debeljuškastih žena verovatno ne prodaju ni kozmetiku, ni automobile, ni čarobna sredstva za mršavljenje. A ni ideju da treba da budemo nešto što nismo, da bismo se dopale bilo kome, kao da nije najvažnije da se dopadamo same sebi.
