Ne slažem se da jačem polu ne pristaje da rečima izražava sopstvena osećanja. To mi više liči na smotanost, kukavičluk, hendikep i verbalnu nemoć, ali verujem da je pametno sakrivati svoje slabosti. Ranjivost je opijum za one preko puta, a u našoj cool kulturi, koja čak i naznaku emocije smatra suvišnom i nepotrebnom, odnosno, znakom te iste slabosti, za prosečnog muškarca je korisnije da se izurla iza zatvorenih vrata. Do mile volje. Jer muškarac koji raspreda o onome što oseća, što želi, što ne sme i tako u nedogled, iz ženskog ugla, nimalo nije seksi, nedorečen, “pomalo mističan” itd. Žene su beskrajno inspirisane kada teba da “kopaju” da bi saznale šta on zaista misli ili oseća. Najbolje za muškarce je kada “kopaju” večno. U protivnom, brzo se zadovolje. Uostalom, nepoznato je uvek imalo neku specifičnu draž.
Sve što kažete, može se upotrebiti protiv vas
Generalno gledano, muškarci se nerado “otvaraju”. Njihovi razgovori nikada nisu tako sočni kao ženski. Muško hvalisanje primera “bio sam sa mnogo dobrom ribom” ni izbliza nije tako žestoko kao žensko minuciozno analiziranje, skeniranje, seciranje svakog njegovog pokreta, dela tela, rečenice. Setite se samo famozne četvorke sa Menhetna, iz serijala “Seks i grad” (Sex and the City) koja, kada se sve okupe i sednu za sto, našu sabraću razvlači, okreće, peče i valja po blatu kao plastelin. Žene čak imaju i sposobnost sporazumevanja nezavršenim rečenicama tipa “Jesli li čula da…?”, “O, kako da ne, on, on…”, “Ne misliš valjda to?”. Na tome svakako treba da zahvale svojoj intuiciji. Muškarci će mnogo radije provesti čitavu noć prepričavajući iste šale i doskočice, nego što će zamoliti “ortaka” da ih sasluša. I ako krene, pod teretom koji oseća, saplešće se više puta nego na minskom polju. Iskreno verujem da treba i da ostane tako.
Iako često osećam da mi baš dođe da se raskravim i olakšam, trijumfalnije se osećam ako u tišini pronađem rešenje za dilemu ili problem koji me steže oko vrata. Da, jasno je da nijednom muškarcu “neće pasti kruna sa glave” ako pozove najboljeg prijatelja i baci karte na sto, ma koliko patetične bile, ali mudrost nalaže da ono najtanje i najtamnije sačuvamo za sebe. Namerno to kažem, jer znam da je mnogo onih koji će u startu reći kako je to veoma teško. E, pa, dragi moji, teškoće su nekada inspirisale muškarce. Verujem da je moja inspiracija herojskim muškim idealima poprilično vintidž u odnosu na aktuelne trendove, ali utoliko mi je draža. I zato ću ćutati i dalje. Iz inata.
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
