Možda je onaj ko te smara svojim neraspoloženjem poznat po dramatičnim i patetičnim ispadima i ti prosto nemaš živaca za to – ne želiš da ga slušaš i da “držiš sveću” njegovom emotivnom orgijanju. A sigurno imaš bar jednu takvu osobu u širem krugu svojih prijatelja i poznanika i nemaš uvek strpljenja za njega – ali ponekad ga imaš.
Ponekad si u stanju da ga slušaš i pustiš ga da istrese sve svoje frustracije, tuge, besove, osećanja manje vrednosti, nerazumevanja, nevoljenosti i neprihvaćenosti, jer ta su osećanja realna, koliko god ta osoba možda nema razumne i validne razloge da se tako oseća. U stanju si da pružiš podršku i “najtežima” među svojim prijateljima, kolegama i drugovima, ali samo kad si u stanju. Ponekad nisi. I kad se nađeš u situaciji da neko takav krene da te zasipa svojim muljem, osećaš se loše i ne znaš kako da se izvučeš iz toga, pa počinješ da ga “tešiš” nabrajajući mu njegove vrline i zasluge i poručujući mu zapravo, ono što niko ko je uznemiren ne želi da čuje, a to je da nema razloga da se tako oseća, odnosno, da su njegova osećanja besmislena i nevažna. Greška u komunikaciji – ako sa tom osobom imaš odnos, ako postoji razmena, simpatija, ako je u suštini voliš i ceniš, mnogo je bolje da joj kažeš da nisi u stanju da joj pružiš pažnju koja joj je potrebna u ovom trenutku. Na taj način tu osobu tretiraš kao nekog ravnog sebi, svesnog, razumnog, prisebnog i zrelog – a da li je ta osoba zaista takva, to je njena stvar. Ako nije, to je njen problem sa kojim treba da se suoči, baš kao i sa svojim preplavljujućim emocijama, a ako jeste, shvatiće šta joj govoriš i neće te opterećivati.
