O čemu treba da razmisliš pre nego što pokušaš nekog da razvedriš

Postoji mogućnost da uopšte nisi svesna svog nedostatka empatije i da pokušavaš da oraspoložiš jeftinom pozitivističkom psihologijom nekog ko se suočava sa ozbiljnim problemima u životu i ne treba mu niko da mu kaže kako je to za njegovo dobro i kako je to vredna lekcija i da treba da bude zahvalan što mu se to dogodilo i kako treba da prestane da brine jer je ionako sve u božijim rukama… Možda mu samo treba da ga neko sasluša i razume, da mu pruži priliku da čuje sebe kako govori, jer mnogi ljudi funkcionišu tako što mnoge stvari shvataju i povezuju tek kad počnu o njima da govore i da ih objašnjavaju nekom drugom. Mnogo je konstruktivnije da nekome poslužiš kao kanal, samo svojim prisustvom i klimanjem glave, nego da pokušavaš da mu skreneš pažnju, da mu predlažeš sadržaje koji će ga oraspoložiti i filozofiju koju treba da usvoji da bi pomogao sebi.

Najčešće je dovoljno da samo budeš tu za nekog ko se ne oseća najbolje. Najčešće, taj ko se ne oseća dobro uopšte ne želi da se oseća bolje, jer se nalazi usred sagledavanja i procesuiranja svojih osećanja i potrebno mu je da to istera do kraja.

Možda imaš najbolju nameru (a pri tom si ipak malo sebična), možda misliš da stvarno nekome ko je sjeban možeš da pomogneš da se momentalno prosvetli (u kom slučaju si prilično arogantna budala) a u svakom slučaju, kad je neko pored tebe očajan, imaš priliku da preispitaš sebe i saznaš koja je tvoja lekcija u tome – što te nečije neraspoloženje zamara i što ne možeš to da podneseš.