Sada je neko sigurno pomislio: “A ti si baš pametna, pa ćes da nam objasniš šta je to život”. Ne, ovo nije tekst kojim želim da pokažem koliko sam pametna (već znam da jesam!). I ne, ovde se ne radi o niskom koeficijentu inteligencije, to je stvar prirode i dara. Ovde se radi o jednoj mnogo zanimljivijoj pojavi: jako inteligentni ljudi, koji su pretrpani informacijama, postaju glupi.
Kako sad to?
Udobno se smestite i vežite pojaseve. Nećemo da polećemo, nego preventive radi. Želim da imam dovoljno vremena da pobegnem, pre nego što počnete da me gađate jajima.
Kako neko ko ima predispozicije da postane čudo, završi kao zombi? Šta zaglupljuje, a šta je potrebno da bi čovek postao čovek?
Lenjost. Najlakše je pustiti da te struja odnese, ali kada to učiniš nema razlike između tebe i jednog balvana koji pluta.
Hrabrost. Živimo u stalnom strahu. Kao da koračamo kroz mrak i nadamo se da se nećemo spotaći. Posle tog prvog koraka u nepoznato, svaki sledeći je lakši od prethodnog. Normalno je da nas ciljevi kojima težimo plaše. Kada nas ne bi plašili to bi značilo da ih nismo dovoljno visoko postavili. Strah je dobar u onoj meri u kojoj je racionalan, kao npr. kada bi se našli lice u lice sa gladnim pitonom (i da, mislim na zmiju!). Čak i tada, šta je najgore što može da se desi? Da umreš? To nije toliko strašno, ustvari to je sasvim prirodan proces, kao rađanje i seks. Naravno, to što je smrt prirodna stvar ne znači da bi trebalo da izvršimo kolektivno samoubistvo. Činjenica da si još uvek tu znači da tvoje postojanje ima smisla i svrhu – iskoristi je! Neki mudri ljudi kažu da smrt treba zaslužiti. Dakle, strah od života je potpuni besmisao. Neizvesnost je možda jedina lepa stvar u životu. Ona život čini zanimljivim i manje tragičnim od determinizma izvesnog. Dakle, gatare i vračare vam nisu potrebne. Uživajte u nepoznatom.
Neiskvarenost je ono što razlikuje mlade od starih. A, nema veze sa godinama. Biti neiskvaren, znači živeti u skladu sa sobom i svojim unutrašnjim osećajem. Da bi to ostvario, čovek mora da ima muda jednog bika i “lenjost” mrava. Što bi rekao Pablo Pikaso: “Potrebno je da prođe mnogo godina da bi čovek postao mlad.”
Sreća. E ovde se sigurno našao neki pametni primerak i pomislio kako baš on nije imao sreće. Jadan, nije imao od koga da uči, da čuje, gde da pročita i nije on kriv što je postao nezadovoljan i što nije uspeo da iskoristi svoju pamet.
Julije Cezar je uvek pitao svoje oficire da li smatraju da su imali sreće u životu. Samo ukoliko bi odgovorili da jesu, on bi ih unapredio u generale kada za to dođe vreme. Oni koji su videli događaje kao prilike su govorili da su imali sreće u životu. A oni koji su iste te događaje posmatrali kao prepreke bi govorili da nisu imali sreće. Njihova procena “sreće u životu” je pokazivala njihov karakter i entuzijazam. Cezar je želeo generale koji vide mogućnosti, a ne prepreke. One koji se od depresije odvajaju usklikom: “Živeo život!”.
Komfor. Uljuljkanost u komfor vodi otuđenju od sebe. Ciljevi, vera i hrabrost padaju na ispitu komfora. Dragi konformisti, sedeći ispred televizora i Facebook-a zadovoljavate bazičnu životinjsku svrhu: da jedete i serete, ali svest vam je očigledno data iz drugih razloga. Razmislite o tome.
Svako ponašanje u skladu sa ovim je autentično, kvalitetno i otkriva nam smisao postojanja. Drugim rečima: pametno je!
Naravno, nije sve baš tako bajkovito. Ljudi smo, prirodno je da smo prinuđeni da jedemo govna, ali ako već moraš da ih jedeš, potrudi se makar da to budu ona najkvalitetnija!
Sara Mrkić živi dva života. Jedan ljudi vide i nazivaju “ljubav, moda i razonoda”, a u sebi nosi sasvim drugačiji svet. Uživa u svakodnevici kao i svaki hedonista, ali to nije ono što je istinski ispunjava. Pokreće je izazov. Svoj svet pronalazi u izjavi Fridriha Ničea: ”Oni koji su viđeni dok igraju su okarakterisani kao ludi od strane onih koji nisu mogli da čuju muziku”.
